|
|
 |
Zaposleni: Mrzim posao, volim platu
|
izvor: novosti online
|
Datum:04.03..2012
|
|
Premalo Srba, po svemu sudeći, voli ono što radi, pa bi čak 70 odsto zaposlenih iz ovih stopa promenilo radno mesto. Ne dopada im se ni klima, ni ambijent, ni posao koji rutinski obavljaju, otaljavaju... Ne vole šefove, pomalo zaziru i od kolega, a uz sve to su, posvedočila bi većina, malo su plaćeni, voleli bi da zarađuju više.
Ipak, da postoji gen za kontradikciju, jasno bi se pokazao u odnosu Srba prema poslu, jer pri izboru novog preduzeća novac nema presudnu ulogu. Štaviše, po sopstvenom priznanju, većini pare nisu na prvom, a bogami ni na drugom mestu. Na trećem jesu. Topla ljudska reč i tapšanje po ramenu još su samo u našoj zemlji vredniji od novčanica.
Opis prosečnog srpskog radnika nastao je na osnovu istraživanja vodećih regionalnih portala za zapošljavanje iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji su se bavili (ne)zadovoljstvom na poslu u vreme ekonomske krize, ali i post-festum. U sve tri zemlje zaposleni se do kraja godine nadaju promeni zanimanja, ali Srbi u tome ubedljivo prednjače.
I mada se na spisak zamerki u vezi sa radnom klimom teško može staviti tačka, nije malo onih koji smatraju da smo zapravo samo prvaci u kukanju, pa postavljaju pitanje da li nam je baš toliko loše. U Uniji poslodavaca Srbije, pa i u sindikatima, kažu da dobar radnik svuda vredi, ali da mu klipove u točak guraju upravo „kolege“ iz državne administracije čije je održavanje za državu preskupo, što neko, na kraju, mora i da plati.
- Naš radnik nije ni loš, niti lenj, hoće da radi i da za to bude plaćen, ali je u ovoj tranziciji potpuno sluđen - kaže za „Novosti“ Milorad Mijatović, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. - On se rado seća samoupravljanja i lepših vremena, a na ova nova se još nije navikao. A i kako bi kada ga svi stalno lažu i daju mu kontradiktorne informacije. Obećavaju veće plate, a najmanje zarađujemo u regionu. Stalno mu prete otkazima. Nema više morala ni dobrih namera, pa u tom haosu i on počinje da folira i da radi manje.
Kad već nema para, ima prijateljstva. Našim zemljacima, pokazalo je ovo istraživanje, na radnom mestu su ipak najvažniji međuljudski odnosi, a ne novac, dok su kolegama iz Bosne najvažnije - pohvale. U Hrvatskoj ne razdvajaju ova tri motiva. Istog su mišljenja i studenti, pa su im u planiranju budućnosti pare iza drugovanja na radnom mestu i posle dinamičnosti posla.
Ovakav, mada sasvim neprofitabilni rezon, nije iznenađujući ni za sindikalce, niti za preduzetnike.
- Na Zapadu je uvek važilo pravilo da vrediš onoliko koliko zarađuješ i to je bilo jedino merilo uspeha. Mi nikada nismo bili takvi. Naš radnik ceni ljudskost. Patimo od toga da nas neko pohvali za dobro obavljen posao, a naročito danas kada smo tako malo plaćeni za svoj rad. Pa šta je loše u tome da želimo dobre međuljudske odnose u radnom okruženju - pita se Mijatović.
Ništa, naravno, rekli bi i psiholozi, ali da li je to sasvim tačno ili nam je zrno licemerja zašlo u taj čuveni „srpski gen“. Kako je pokazala „Infostudova“ anketa, u sve tri zemlje, pa i Srbiji, najveći procenat, odnosno 38 odsto ispitanika, želi da radi za stranog vlasnika. Najnepoželjnije su domaće privatne firme, za koje u Srbiji želi da radi svega pet odsto ispitanih, ali bi zato u „one državne“ želeo da uđe svaki treći.
- Radno vreme do pola četiri u državnoj firmi, i to za lepu platu, i danas želi mnogo njih, ali je to prošlost - smatra Vera Kondić, psiholog rada. - Sada se radi više poslova istovremeno, i to onih različitih, jer je gotovo nemoguće obezbediti veliku zaradu uz samo jedno zanimanje.
Kondićeva dodaje da ovakvi trendovi, iako nesumnjivi, još nisu stigli do većine, jer je ljudima lakše da ih ne prihvate i da nastave da žive u nerealnom svetu:
- Naši radnici imaju prevelika očekivanja. Dugo im se serviralo da će živeti bolje, da će se stvari promeniti, i sva su uveravanja išla u tom pravcu. Zato sami sebi i postavljaju takve, sasvim nerealne, zahteve.
Iracionalnost srpskog radnika, međutim, nije sasvim neutemeljena. Prema rečima naše sagovornice, ona potiče iz „indoktrinacije prethodnog sistema“:
- Prošlost se idealizuje i zaboravlja se da nije baš sve bilo idealno. A dok ne dođemo do ozdravljenja proći će još mnogo godina.
U međuvremenu, Srbija nema jasan kurs kako da skrati spisak od 765.000 nezaposlenih, ni kako da pojača motive za njihovo radno angažovanje i sticanje kvalifikacija, a ni kako da poveća mobilnost radnika... Umesto toga, potvrđuju i u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, vlada je odlučila da prepolovi budžet za podsticanje zapošljavanja i da proširi spisak izdržavanih. Bilans: Srbija ima stopu nezaposlenosti od 23,7 odsto, a sa samo 1.743.411 radnika dotakla je svoj istorijski minimum.
PRIČE KOLIKO HOĆEŠ
Nezaposleni posao traže preko internet portala, službi za zapošljavanje, agencija, oglasa... A pre nego što su potpisali ugovor o radu obavili su između 11 i 30 razgovora za posao, najveći deo njih. Deset odsto ih je pozvano na više od sto intervjua.
B.S.
|
|
