Dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Najbolja od svih stvari, kako je napisao grčki pesnik Pindar u Olimpijskim odama, daleko pre početka nove ere. Danas je voda, “bezbojno zlato”, postalo jedno od vodećih ekonomskih i bezbednosnih pitanja na planeti, strateško oružje. Kako i ne bi bila kad bez nje možemo da izdržimo najviše 10 dana.
Ima je svuda oko nas, čini 70 odsto našeg tela, svako zna da bez nje nema života, najbolja je bez mirisa i ukusa, boja joj ne treba da bi izgledala lepša i na sreću, koju često ne umemo da cenimo, mi u Srbiji pripadamo onima na planeti koji je imaju dovoljno i za tuširanje, pranje, piće...
Srbija je 47. od 180 država rangiranih po količini vodenih resursa. Mnogo ili malo, za zemlju ovolike veličine i populacije? Postaje li voda i kod nas veliki biznis, da li će voda iz flaša uskoro zameniti vodu iz slavina?
Dobra vest je da je raspoloživa količina podzemnih i površinskih voda u Srbiji dovoljna da podmiri proizvodnju hrane. Imamo protok od 16 milijardi tona domaćih voda, što je nešto više od 2.000 tona po stanovniku godišnje, dok je minimum održivog razvoja 3.000 tona. To nas svrstava u siromašnija područja Evrope.
Prosečna potrošnja vode po stanovniku u Srbiji je oko 350 litara dnevno, nešto viša je u gradu - 400, a na selu iznosi 250 litara.
Iako sa povremenim odstupanjima, kvalitet vode u Srbiji je zadovoljavajući. Stručnjaci iz Beogradskog vodovoda bi rekli - i više od toga, jer je ovo jedini vodovod u Srbiji koji ispunjava uslove Svetske zdravstvene organizacije da preko 95 posto ispitanih uzoraka zadovoljava i mikrobiološke i fizičko-hemijske kriterijume!
Ali, nije sve baš blistavo. Ne tako davno objavljeni su izveštaji po kojima je situacija sa vodom najgora u srednjem Banatu, u Kikindi, Zrenjaninu, Novom Bečeju. Banat je i područje u kojem ima malo kvalitetnih izvorišta vode. A i oni nisu ravnomerno raspoređeni. Voda u seoskim vodovodima je lošija nego u gradskim, a kontrole su ređe.
Često se čuju zamerke na kvalitet vode koja nam pristiže iz slavina, najčešće zbog mirisa i njene “težine”, ponekad zbog bele boje, koja nestaje za tridesetak sekundi.
Zbog toga se sve više i pije voda iz plastičnih flaša. U Srbiji je registrovano preko 200 izvora voda od kojih većina može da se flašira, ali tek nešto više od desetak se i koristi u tu svrhu.
Potrošnja flaširane vode u Srbiji ipak je i dalje dvostruko manja nego u razvijenim zemljama. Italijani popiju nešto manje od 200 litara ovakve vode godišnje, Nemci više od 150 litara, a u Srbiji je to oko 75 litara. Stručnjaci ističu da budućnost nije u flaširanoj vodi, već u održavanju vodenih resursa koji nam omogućavaju dobru i zdravu “česmovaču”.
A da na svetskom nivou nešto nije u redu sa vodom, da li zato što je sve zagađenija ili zbog toga što je nje sve manje a nas sve više, postalo je jasno kada je Generalna skupština UN rezolucijom iz 1992. godine proglasila 22. mart za dan voda. Jer, da je sve kako treba, za tim ne bi bilo potrebe.
Za pitku vodu alternative nema. Oskudica ove tečnosti pogađa svaki kontinent odnosno 40 odsto stanovništva planete. Do 2025. 1,8 milijardi ljudi živeće u regionima koji će patiti od ozbiljne nestašice vode, a dve trećine u područjima koja su “u nekim nevoljama” sa njom.
TRI BOJE VODE
Zelena voda - Naziv za vodu koju upiju biljke i tlo, a koja u obliku kiše stigne na našu planetu. Vraća se u atmosferu isparavanjem. Plava voda - U ciklus se vraća preko slatkih tokova, reka i potoka. Koristi se za piće, navodnjavanje, industriju pre nego što ispari ili ode u more. Siva voda - Zagađena voda, koja se, kao i “zelena”, direktno ne koristi.
LIBIJA - NAFTA ILI VODA
Nedavno okončani rat u Libiji mnogima je poslužio kao potvrda da je voda danas, možda i više nego nafta, strateški proizvod. Naime, Libija (kao i Egipat) leži na podzemnim vodama, a ova zemlja je izgradila i sistem vodovodnih cevi, zakopanih u pustinji, od 4.000 kilometara. Tako se vodom snabdevaju Tripoli, Bengazi i gradovi uz obalu.
