|
Značajna dešavanja u istoriji jednog naroda, vrlo često, neophodno je nanovo procenjivati i ocenjivati. Pogotovu ako se posledice tih događaja osete tek mnogo, mnogo godina kasnije. Takav je neosporno slučaj i puč u Kraljevini Jugoslaviji koji se dogodio 27. marta 1941. godine. Ispravno razjašnjenje pojedinih velikih događaja biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije.
Nekoliko desetina knjiga je objavljeno na ovu temu, što u zemlji, što u dijaspori, i one su uglavnom protivrečne. Jednu grupu autora činili su pučisti i njihovi simpatizeri, koji su branili svoju ulogu i relativizovali posledice onog što su uradili... Drugu su činili članovi oborene vlade, koji su, iako malobrojniji, uporno pokušavali da dokažu ispravnost svojih kapitalnih odluka, kao i da je potpisivanje pakta sa Hitlerom bilo jedino rešenje da se izbegne novi egzodus srpskog naroda. Prvi su branili tezu da su sačuvali obraz nacije i stali u red sa saveznicima, pobednicima nad fašizmom, a drugi su dokazivali da, da nije bilo 27. marta, ne bi bilo Jasenovca, pa ni komunističke revolucije.
Doduše, postojala je i treća grupa autora knjiga na ovu temu. Oni su, uglavnom, bili zvanični jugoslovenski istoričari i publicisti, koji su glorifikovali ulogu Komunističke partije Jugoslavije u martovskim dešavanjima. Vreme i pronalaženje novih dokumenata će pokazati da je učešće Komunističke partije ipak bilo samo isprazan mit koji se urušio pred istorijskim činjenicama.
Na prvi pogled izgleda da se o oficirskom puču 1941. sve zna: i uloga engleskih obaveštajaca i suma funti koja je uložena i saznanje da je Zemljoradnička stranka dobijala 5.000 funti mesečno... Neke dnevne novine, poput "Pravde", imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge, kao "Politika", uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu, bez koga je bio nezamisliv štamparski slog. Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića i Srpski kulturni klub. Sve se zna o specijalnoj misiji Amerikanca Vilijema Donovana, čoveka koji osnovao CIA, u Beogradu. Sve se zna o ulozi Moskve i susretima generala Simovića sa Božinom Simićem. Ali pred nama su sada malo poznati detalji događaja koji su se, godinama i mesecima, odvijali u Beogradu pred uzburkana martovska dešavanja: od tajnog susreta kneza Pavla i Hitlera, potpisivanja pristupa Trojnom paktu, do samog prevrata... i koji će bar malčice baciti novo svetlo na te događaje...
Višegodišnji napori kneza Pavla Karđođevića da reši hrvatsko pitanje i na taj način produži perspektivu opstanka Kraljevine rezultirali su, 26. avgusta 1939. godine, stvaranjem Banovine Hrvatske. Međutim, mimo očekivanja na dvoru i u jugoslovenskoj vladi, do konsolidacije jugoslovenske države nije došlo. Naprotiv, država je postala još nestabilnija, a nezadovoljstvo režimom i namesnikom knezom Pavlom raslo je iz dana u dan.
Naravno, to nezadovoljstvo stanjem u državi bilo je naročito jako u Srbiji i srpskim krajevima koji su pripali novoformiranoj hrvatskoj banovini. U Beogradu se otvoreno osporavalo pravo vladi Cvetković-Maček da predstavlja Srbe, da govori o njima i rešava njihovu sudbinu... Situacija se posebno pogoršala kad je postalo sasvim izvesno da predstoji pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Prvih dana 1941. godine, Beograd i Srbija bruje od glasova o približavanju silama Osovine. Politička situacija bila je naelektrisana... Trebalo je samo da sevne neka varnica, pa da se cela zemlja pretvori u plamen bunta...
Koliko je srpski narod bio nezadovoljan knezom Pavlom i njegovom politikom i na šta je sve bio spreman, moglo se videti u vreme konkordatske krize, u leto 1937, godine pošto je pala krv na beogradskim ulicama, kada su žandarmi s bajonetima na puškama jurišali i na sveštenike... I tu negde se, inače, javlja ideja o organizovanju vojnog udara. Čovek kod koga se prvo začela ta misao bio je vazduhoplovni general Borivoje Mirković.
On je želeo da vojnim udarom uspostavi novo stanje u zemlji, spase državu i vojsci osigura veći uticaj na sve državne poslove. Ali general Mirković nije video sebe kao predvodnika, ni vojnog ni političkog. I zato je krenuo u potragu za čovekom koji će stati na čelo zavere. Prvi na listi onih koji bi mogli da posle prevrata uzmu sve komande u svoje ruke bio je armijski general Milan Nedić, ministar vojske i mornarice. Ali kad mu se Mirković obratio, on je samo odmahnuo rukom i rekao:
- Sve je već izgubljeno, ma šta mi učinili!
Sledeći je bio general Stanković, komandant kraljeve garde. Pošto je i on odbio da uđe u ovu avanturu, Bora Mirković je zakucao na vrata kabineta generala Bogoljuba Ilića... i tako redom....
Poslednji visoki oficir kojem se general Mirković obratio s ponudom da, kad sve bude pripremljeno, stane na čelo puča, bio je general Dušan Simović. S njim razgovara tek početkom 1941. godine.
Potpuno nezavisno od oficira u Komandi vazduhoplovstva i generala Mirkovića, 1938. godine formira se tajno udruženje Konspiracija. Osnivači su bili, po svedočenju poručnika Staniše Kostića u njegovim memoarima, više uglednih članova Srpskog kulturnog kluba, počev od Slobodana Jovanovića, pa do Dragoslava Stranjakovića, Dragiše Vasića... Cilj ove tajne organizacije je bio, takođe, prevrat.
Udruženje Konspiracija bilo je organizovano po ugledu na nekadašnju Crnu ruku i pristupilo je vrbovanju članova na način kako je to radila i Crna ruka. Instrukcije kako u vojsci prići stvaranju tajnih grupa od po pet oficira dala su dvojica bivših crnorukaca - Antonije Antić i Velimir Vemić.
Poručnik Staniša Kostić piše da je u vojnim jedinicama u Beogradu bilo organizovano više tajnih petorki. Na njihovom čelu su se nalazili major Živan L. Knežević, potpukovnik Miloš B. Banković, majori Svetislav Vohoska, Danilo Zobenica i Vlastimir Rožđalovski, kapetan Veljko Gostiljac i potporučnik Nikola Stanisavljević... Među njima je bio i major Srba Popov, zet Dragiše Vasića. On je, inače bio poznat kao vrlo odlučan čovek, i on je taj koji je uspostavio vezu između Konspiracije i zavereničke grupe generala Simovića i Mirkovića...
Iz spomenutih memoara može se zaključiti da je zapravo Konspiracija bila jezgro oko koga su se okupili ostali zaverenici, čak i generali Simović i Mirković. Iz svih danas dostupnih dokumenata, očigledno je da je sredinom 1940. godine došlo do ujedinjenja različitih antirežimskih struja koje su bile ubeđene da je organizovanje prevrata jedino pravo rešenje za opšte stanje u Jugoslaviji.
I Dimitrije Ljotić, vođa profašističke organizacije Zbor, nameravao je da sam organizuje prevrat uz pomoć Nemačke, da obori vladu i namesnički režim i dovede na presto kralja Petra II. Vilhelm Hetla, visoki funkcioner u centrali Službe sigurnosti Rajha, u knjizi "Tajni front" piše: "Akcija koju je pripremao Ljotić imala je za krajnji cilj uključenje Jugoslavije u kolo sila Osovine." Hetl tvrdi da je Ljotić hteo da od Hitlera dobije "blanko punomoć". Hitler, međutim, u dogovoru sa ministrom spoljnih poslova Fon Ribentropom odbija da Nemačka stane iza akcije koju je planirao Dimitrije Ljotić.
Kao što je Ljotić hteo da obori kneza Pavla uz pomoć Nemačke, to isto su hteli da urade Jovan Đonović i Ilija Trifunović Birčanin sa grupom funkcionera Zemljoradničke stranke, ali uz pomoć Velike Britanije. Oni su predstavniku britanske tajne službe Emeriju rekli da London greši što se oslanja na kneza Pavla, a ne na prave prijatelje i prave predstavnike srpskog naroda. Oni su čak rekli da bi prevrat u Jugoslaviji trebalo da bude izveden zajedno sa prevratom u Bugarskoj, kako bi potom mogla da se ostvari bugarsko-jugoslovenska federacija.
Naš poznati istoričar Branko Petranović, u knjizi "Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945", navodi i da je Komunistička partija Jugoslavije tih godina nastojala da se poveže sa Zemljoradničkom strankom Dragoljuba Jovanovića, pa čak i sa Srpskim kulturnim klubom, i to preko britanskog poslanstva.
"NAJBOLjE LOŠE REŠENjE"
Knez Pavle je, po svemu sudeći, znao šta se dešava u njegovom okruženju. Vagao je do poslednjeg trenutka kojoj će se opciji prikloniti. I odlučio se za "najbolje loše rešenje", kada je popustio pred nemačkim zahtevima. I zbog toga ništa nije preduzimao protiv organizatora puča, iako je bio blagovremeno upozoravan.
General Dušan Simović je 23. marta 1941, dva dana uoči potpisivanja protokola u Beču, upozorio Pavla Krađorđevića na mogućnost izbijanja revolucije ako Jugoslavija priđe Trojnom paktu. On je otvoreno rekao knezu da je vezivanje za sile Osovine isto što i padanje u ropstvo, da bi to značilo svesno i svojevoljno odricanje slobode naroda i samostalnosti države, i da će, ako se pakt potpiše, izbiti revolucija u narodu i pobuna u beogradskom garnizonu.
Osim generala Simovića, kneza Pavla je i patrijarh Gavrilo 20. marta upozorio da bi potpisivanje pakta moglo da predstavnja "bombu, koja bi mogla izazvati eksploziju unutra u zemlji".
novosti.rs
|
