|
Kačarevo – Ove godine navršava se tri decenije kako živi kačarevačka Slaninijada. Za to vreme svetsku svetkovinu slanine posetilo je nekoliko miliona gostiju, a bilo je i isto toliko tona mesnih proizvoda i slanine – banatske sapunjare, potrbuše i porebruše, dimljene i barene, s mlevenom paprikom i prljenom kožicom, od grojnika, „adidaske”…
I ova jubilarna, pod sloganom „Slanina nas održala, baš joj hvala”, okuplja nekoliko stotina malih proizvođača i velikih mesara s robom na prodaju i za razgledanje od 16. do 19. februara.
Seoska sportska hala puna – sasvim normalno za najveći sajam slanine na kugli zemaljskoj – a usred nje oko 350 takmičarskih uzoraka, nekih prispelih i brzom poštom. Bira se najbolja domaća, zanatska i industrijska slanina, obeležena zastavicama svih evropskih boja, od Kine na istoku do Kanade s druge strane planete, s Balkana i iz regiona… a traga se i za najdebljom i najfinijom od mangulice.
Put kroz južnobanatske njive neprekidno, od kasnih osamdesetih godina prošlog veka, doveo je u Kačarevo, kaže nam Nenad Šaletić, jedan od osnivača i predsednik Turističkog kluba manifestacije, milione gostiju, pa se u 4-5 dana „republika slaninara” od svojih 2.450 domaćinstava, u kojoj žive 22 nacije ili oko 8.000 duša, uvećava bar desetinu puta.
Ovo je i mesto susreta dveju tradicija – starosedelačke i one dođoške, kolonističke, a sada svi kao Kačarevci kažu: „Uzeli smo od Lala sve što je dobro i dodali ponešto svoje, naročito onog takmičarskog i inadžijskog”.
Ipak, i jedni i drugi slažu se da kvalitet ovog banatskog specijaliteta traži dobar materijal. Prava slanina nastaje u pacu, u kojem usoljena stoji oko pet nedelja. Onda se pere i ide u pušnicu ili, a ima i takvih priča, završi na kućnom krovu da odstoji još 2-3 meseca.
Savremena legenda o slanini, ali i čvarcima, suvom mesu i ostalim dimljenim „kolačima”, rezultat je posvećenosti, pa i načina života.
Slanina je deo „svetog trojstva dobrog zdravlja” – ona diže pritisak, beli luk ga snižava, a rakija razlaže masti, slaže se ovdašnji živalj.
Platoom ispred hale valja se dim podložene vatre, na kojoj se sprema slaninski paprikaš i od istog materijala kuvaju pasulj, pune kobasice i prave „svinjske bombone” – čvarci. Mirisi od kojih voda polazi na usta, apetit raste, a novčanik se nezadrživo prazni.
Stotinak lokalnih proizvođača žali se da je kriza udarila i na najosetljiviji deo novčanika – onaj iz kojeg se odvaja za hranu, a hvali robu – „ručne mesne radove”, raritet u varoškim kasapnicama.
Za ozbiljne igrače tu je i ove godine megdan-polje, „Zlatni kotlić” i „Zlatni čvarak”, i prateći program – svinjokolj i svinjska daća.
Novijeg datuma je disciplina „Prase je pušteno” – vijanje praseta puštenog iz džaka, pa ko ga uhvati – njegovo je, ali propozicije dalje nalažu da mora biti hranjeno, a njegovo meso ponuđeno na narednoj Slaninijadi.
Neizbežna je i degustacija starih jela i smotra umeća nacionalnih zajednica ovog kraja.
Za 30 godina odavde, s najvećeg svetskog sajma holesterola, širile su se razne poruke: „Za svakog po nešto, slanina za sve”, „Slanina se topi kad se mora, a jede uvek”, „Nema lepše planine od banatske slanine”…
Najmasnija „poslastica” ovde je dobila i „Sataru”, prvu skulpturu u svoju čast, tešku pet tona i visoku 12 metara, kao i minute na Si-En-Enu. Od nje je zidana i džinovska pušnica, a opevana je i u knjigama.
Privredno-turistički brend, koji je 1987. godine pokrenula grupa meštana iz čiste šege i za opkladu, u međuvremenu je delio pelcer po Srbiji, ali dileme ovde nemaju – jedna je Slaninijada.
„Entuzijazam je kao i prvog dana, sve je više i takmičara i učesnika i gostiju, ali raste i troškovnik. Ovako, s nogu, računica kaže da će ove godine sve da nas košta oko dva i po miliona dinara. Muka je sve to pokriti, a mora nešto i da se zaradi”, zaključuje Nenad Šaletić, predsednik ovdašnjeg Turističkog kluba.
politika.rs
|
