|
U jesen 1915. godine usledio je novi napad trupa Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju, kojima je komandovao nemački feldmaršal August fon Makenzen. Srpska vojska je bila prinuđena na odstupanje preko Albanije i Crne Gore, do obala Jadranskog mora.
Srbija je bila okupirana i podeljena. Austrougarska vojna vlast obrazovala je Vojno-generalni guverneman u Srbiji, sa sedištem u Beogradu. Bugari su oformili dve vojno-inspekcijske oblasti: Moravu, sa sedištem u Nišu, i Makedoniju, sa sedištem u Skoplju.
Okupirani stanovnici Srbije, oni obični, mali ljudi koji su na svojoj koži osećali posledice gubitka nezavisnosti i slobode, ipak su se nadali boljoj budućnosti. Nadu u ratni preokret nisu mogli ugušiti ni brutalnost, strogost ni perfidnost Bugara, Austrijanaca i Mađara.
Zato su koreni gerile i ustanka i bili u svesnom otporu naroda kako političkom ugnjetavanju i napadu na političku svest i nacionalno osećanje, tako i osvajačevoj ekonomskoj eksploataciji.
Uskoro je okupator sasvim dobro osetio da su Srbi uporni i istrajni u naporima za oslobađanje svoje države. Ispoljavalo se to, između ostalog, u upornom skrivanju i čuvanju oružja za neke bolje dane, kada će se začuti topovi sa juga.
Rezervni potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović nije se mogao povući sa glavninom srpske vojske, pošto je bio ranjen. On je ostao kod svoga oca u Kosovskoj Mitrovici. Prerušen u vojnog liferanta koji radi za austrougarske trupe, Vojinović je obilazio kopaonički i toplički kraj, upoznavao ljude i govorio vojnim obveznicima da čuvaju oružje i da se spremaju za konačan obračun sa okupatorom.
Njegov rad nije ostao neprimećen. Kada je zapretila opasnost da bude uhapšen, Kosta Vojinović se odmetnuo. Bilo je to krajem jula 1916. godine. Ubrzo je u Leposaviću formirao četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda. Bio je to najelitniji odred u gerilskim borbama i u Topličkom ustanku.
I u srpskoj Vrhovnoj komandi u Solunu, razmišljali su o planiranoj ofanzivi armija Antante na jesen. Doneta je odluka da se na okupiranu teritoriju ubaci jedan oficir.
Čast da bude odabran za izvršenje te akcije pripala je Kosti Milovanoviću Pećancu, rezervnom pešadijskom poručniku i ranijem četničkom vojvodi. Pećanac je od pukovnika Danila Kalafatovića, šefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande, dobio zadatak da na području Toplice pronađe vojno sposobne muškarce i organizuje ih u čete, tako da jedna za drugu ne znaju, i sačeka sa akcijom dok srpska vojska ne probije front i približi se Skoplju. Pećanac je u Toplicu prebačen francuskim avionom.
Kosta Pećanac i Kosta Vojinović su se sreli i upoznali u selu Gornje Spance u predvečerje 8. novembra 1916. godine. Dva krila pokreta otpora – spontano, koje je stvorio Kosta Vojinović, i organizovano, koje je bilo plod aktivnosti Koste Pećanca – objedinjena su. Kosta Pećanac je prihvaćen za predvodnika organizacije.
Toplički ustanak je bio jedini ustanak na teritorijama okupiranim od trupa Centralnih sila i jedini ustanak na evropskom kontinentu. Započeo je dvadesetih dana februara 1917. i trajao oko mesec dana, a prethodila mu je i sledovala gerila. Obuhvatio je teritoriju Topličkog okruga - Kosanički, Prokupački, Jablanički i Dobrički srez i istočne i srednje predele Kopaonika. Izbijanju ustanka doprinelo je više činilaca, a najviše stanje u okupiranim oblastima.
Vrhunac narodnog nezadovoljstva i ogorčenja i neposredan povod za ustanak predstavljala je najavljena regrutacija Srba od 18 do 45 godina za bugarsku vojsku, početkom februara 1917. godine. Tada su započela masovna bežanja Srba u šume i planine.
Ustanak je imao organizaciju koja ga je pripremala, ali sticajem okolnosti, ustanak nije otpočeo na znak organizacije. Organizovani pokret otpora se ''pridružio'' ustanku, koji se razvijao polagano iz buntovnog raspoloženja stanovništva. Ponašanje okupacionih uprava, njihov teror i brutalnost, iritirali su okupirane. Pobunu su, osim toga, podsticali organizatori otpora, četovanja i sukobi odmetnutih sa okupacionim poterama.
Oko 20. februara došlo je do prvih oružanih sukoba upravo između izbeglih srpskih vojnih obveznika i bugarskih potera. Jablanički odred je kod Bojnika u rano jutro 24. februara naleteo na bugarsku četu koja je krenula u poteru i uništio je.
Dva dana kasnije, u selu Mačkovcu kod Kuršumlije započela je bitka koja je prerasla u ustanak. Kuršumlija je oslobođena 28. februara, Lebane 1. marta, Prokuplje 3. a Blace 5. marta.
Ustanak je zahvatio područje na desnoj obali Zapadne Morave. Oslobođeni su Vlasotince i Crna Trava, a borbe su se vodile i na jugu – u vranjskom području, i na istoku – u Zaplanju. Iz Toplice i Jablanice sukobi su se ''prelili'' i preko Malog Jastrepca u dolinu Zapadne Morave i obuhvatili sokobanjski i svrljiški kraj.
Borbeni potencijal ustanka su činili stanovnici sela. Ustanička vojska je imala dve vrste jedinica: gerilske kao udarne i seoske kao pomoćne. Predvodništvo i prava snaga gerile i ustanka bile su četničke vojvode. To su bile najviše starešine i ličnosti od autoriteta, komandanti onih jedinica koje su činile osnovu organizacije otpora. Oni su svi poticali iz gradskih sredina, sa izuzetkom Koste Pećanca.
Od poznog leta 1916. postojala je izuzetna gerilska jedinica – Ibarsko-kopaonički odred Koste Vojinovića Kosovca. Od februara 1917. Milinko Vlahović je komandovao Jablaničkim odredom. U ratnim operacijama se pokazalo da su to bile elitne snage ustanka.
Od jeseni 1916. godine je oko vojvode Koste Pećanca postojala veća ili manja grupa boraca, nazvana Centralni komitetski odred. To je bila svojevrsna družina oko koje su se, kada je komandant kretao u borbu, okupljali četnici i naoružani seljaci (bitka na Mramoru na Moravi 3. marta, pohod na Ristovac i Bosiljgrad u maju 1917, borbe u oktobru 1918).
Timočki i Pirotski komitetski odred Toška Vlahovića i Jovana Radovića su takođe bili udarna snaga ustanka i nosioci povremenih, ali značajnih četovanja u krajevima istočno od Morave. Bilo je i jakih četa sa poznatim četovođama, koji su svi, ili skoro svi, bili sa sela – Vučko Pantić, Mašan Stojović, Miloš Milošević, Bogoljub Miletić, Novica Veljović.
Uprkos prvim uspesima, ustanak se nije dugo održao. Razvučeni na dugačkom frontu, ustanički odredi nisu mogli da pruže jači otpor, a do odlučne bitke nije ni došlo zbog naredbe Koste Pećanca o povlačenju.
Uporedo sa propadanjem fronta na Moravi i pred Prokupljem, raspali su se, uz manji ili veći otpor, i ostali ustanički frontovi. Trupe Centralnih sila su bez borbe 14. marta ušle u Prokuplje, ''prestonicu'' slobodne teritorije.
Okupator je nad pobunjenim stanovništvom izvršio surovu odmazdu. U kaznenoj ekspediciji nastradalo je oko 20.000 ljudi, zapaljeno 50.000 stambenih i ekonomskih objekata i naneta je ogromna materijalna šteta.
Iako su združene bugarske, austrougarske i nemačke snage posle mesec dana ponovo zavladale ustaničkom teritorijom, nisu uspele da unište čete. Gerila je opstala, pogotovu njeno borbeno krilo, pod vođstvom vojvode Vojinovića i braće Vlahovića i Jovana Radovića. Pećanac je odlučio da se povuče i čeka trenutak za akciju.
Gerila je doživela težak poraz i pogibijom Koste Vojinovića 23. decembra 1917. godine, ali nije bila uništena. I tada je preživeo deo njenog vođstva, koji je sledećih godinu dana proveo bez borbenih aktivnosti, da bi, po proboju Solunskog fronta, u septembru 1918. godine preživeli ustanici ponovo krenuli u borbu i u znatnoj meri pomogli nastupu srpske vojske ka severu države.
U Topličkom ustanku je istorijsku ulogu odigralo mnogo ljudi. To je istorija ''običnih'' ljudi, od kojih je ogromna većina bila nepismena i neobrazovana. Nije delovala nikakva organizacija sa strane i srpski oružani otpor razumljiv je jedino kao izraz 11 decenija neprestanog truda jednog naroda s društvom slobodnih seljaka, bez tradicionalno vodećih slojeva, da stvori i očuva modernu nezavisnu državu, za šta je odgovornost padala na sve slojeve društva, time i na svakog pojedinca.
Žene su, kao najbrojniji deo stanovništva u okupiranoj Srbiji, postale akteri u tom važnom istorijskom događaju. Spremnost žena na različite vrste potpore pokretu otpora i ustanku potvrđena je u izveštajima okupacionih vlasti da su u sukobu sa srpskim nacionalnim ustankom, u kome učestvuju svi koji mogu da nose oružje.
Pokret otpora i ustanak su sledili ideje borbe za slobodu nacionalne države. Borilo se za ostvarenje ideala slobode i državne nezavisnosti. Ideali koji su poštovani kao vrhunski bili su sloboda, otadžbina i narod.
Ustanici su za sebe govorili da su četnici, komite ili ustaši, borci za slobodnu Srbiju. Oni su svoju borbu smatrali delom one borbe koju je srpska vojska nastavila u tuđini, na Solunskom frontu.
Aeroplanom od Soluna do Radan planine
Kosta Milovanović Pećanac je poleteo 28. septembra 1916. put Toplice, sa aerodroma u Grčkoj, da pripremi ustanak. Aparatom "njepor" pilotirao je Francuz Rene Kornemon. Dok su preletali liniju fronta, više od 40 granata je ispaljeno na avion, ali nije pogođen.
Pećanac, koji je znao tek pokoju francusku reč, sporazumevao se sa pilotom gestikulacijom. Upeo je ipak da navede avion na Ravne livade, blizu sela Mehane na Radan planini, gde su se spustili. Pošto su istovarili nešto opreme, uključujući i 25 kilograma eksploziva, saveznici su se bratski izljubili, pilot je seo u avion, Pećanac je zavrteo elisu i Francuz je nastavio let u Rumuniju.
rts.rs
|
