|
Opšte je poznato da se istorija naše muzike počela odvijati u vojnoj muzici (od 1831. godine, kada je Šlezinger sa svojom bandom došao u Kragujevac, na dvor kneza Miloša), zatim u Beogradskom pevačkom društvu (osnovanom 1853. godine), te u Narodnom pozorištu (osnovanom 1868). Sva tri činioca su se tokom devetnaestog, pa i na samom početku dvadesetog veka, u svojim delatnostima često prožimala, imajući pred sobom ne samo umetničke, već i nacionalne zadatke i ciljeve, koji su bili utoliko značajniji koliko je Srbija sve više preuzimala ulogu pijemonta celoga srpstva. Štaviše, notorna je činjenica da je naša muzika, u celini uzev, imala prvenstveno nacionalni cilj, i da su pred njim bledeli svi ostali, što i ovlašni pogled na programe ondašnjih koncerata i predstava pokazuje i dokazuje.
Po prirodi stvari, Beogradsko pevačko društvo je u tome prednjačilo, jer je ono počev od 1857. godine, tačnije otkad je Kornelije Stanković preuzeo dužnost njegovog horovođe, postajalo izrazito nacionalno društvo, pevajući sve više, a ubrzo potom isključivo domaću muziku, u prvom redu svojih horovođa (posle Kornelija - Davorina Jenka, Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca), koji su, svak na svoj, originalan način, dali sopstveni i neprocenjiv doprinos izgradnji takvog nacionalnog pravca. Istorija je valjda konačno demantovala uobičajenu tezu „velikosrpskih" muzikologa da Jenko (rodom Slovenac) nije mogao u dovoljnoj meri da oseti srpsku „žicu" u muzici, jer ju je on baš svojom muzikom „ispredao" na takav način da su mnoge njegove pesme iz pozorišnih komada (više od 50 njih) postale u punom smislu - narodne (npr. Čergo moja, čergice, na tekst Milorada Šapčanina). O opredeljenju za himnu novokonstituisane Republike Srbije da i ne govorimo.
Međutim, ako se Jenko delio između Beogradskog pevačkog društva i Narodnog pozorišta, u kom je od 1871. godine kapelnik sa nesagledivim obavezama, prava je sreća za našu muziku, pa i za BPD, što su ga nasledili Marinković i Mokranjac, koji su se u daleko većoj meri mogli posvetiti svojoj dužnosti u njemu. Posebno se ovo odnosi na Stevana, koji je gotovo sav kompozitorski rad njemu i posvetio, izgrađujući svoj stil prema njegovim moćima, i obrnuto - podređujući njegove moći svom stilu. Ta plodna interakcija zbilja je bogato urodila, sa više od 150 svetovnih i duhovnih dela, i sa petnaest rukoveti i Liturgijomkao vrhuncima. Pritom, ne treba gubiti iz vida ni Mokranjčev rad u Srpskoj muzičkoj školi (osnovanoj 1899. godine), ali je tamo imao dragocene pomagače u liku Stanislava Biničkog i Cvetka Manojlovića.
Da bismo oslikali delić okolnosti u kojima se srpski muzički život odvijao početkom dvadesetog veka, neka nam posluži dvostruka proslava 25-godišnjice umetničkog rada Stevana Stojanovića Mokranjca, najpre u Beogradu (6. maja 1909), a potom i u njegovom rodnom Negotinu, i usputnim svraćanjem u rumunski obalski grad Turn Severin, dve nedelje kasnije, o Duhovima. Naime, bila je to burna godina, tek dva meseca pošto je nekako zabašurena krvava rana stvorena aneksijom BiH, koju je Srbija (pod pritiskom velikih sila) morala proglasiti svojim interesom, te garantovati suzbijanje svake kontraaustrougarske propagande. U to vreme je palo i „odricanje" prestolonasledništva princa Đorđa i ustoličenje kraljevića Aleksandra na njegovo mesto, srećom, uz kako-tako objedinjenu koaliciju svih stranaka u vladi staroga Stojana Novakovića, što je bar davalo privid velikog „narodnog pomirenja".
Zato je i bilo potrebno da ta proslava još jednom potvrdi neosporni fakt o nacionalnoj misiji BPD, ne samo blagodareći njihovim brojnim gostovanjima širom srpskih zemalja, već i oduševljenim kopiranjem i imitiranjem njihovog rada po celom Srpstvu. Na sve strane se orila srpska pesma, pronoseći srpski zavet i amanet, i vazda uz srpsku trobojku, da se nikakve kontrapropagande, pa ni policijske zabrane u neprijateljskim zemljama nisu mogle isprečiti niti onemogućiti širenje tog sveopšteg srpskog fluida.
Da li je potrebno naglašavati od kojih, i kakvih dela je sastavljen program u slavu Mokranjca?
|
