Katanci ljubavi počeli su da se pojavljuju na mostovima mnogo pre 2008. godine kada su prvi okačeni na pariskim mostovima, objašnjava autor teksta u „Njujork tajmsu“, navodeći da je tradicija potekla od ljubavne priče iz Vrnjačke Banje za vreme Prvog svetskog rata.
I oni koji nikada nisu kročili u Vrnjačku Banju čuli su za Most ljubavi, jedan od 32 mosta, koliko ih Banja ima, na Vrnjačkoj i Lipovačkoj reci, o čiju ogradu zaljubljeni kače katance kao zalog neraskidive veze.
Njujork tajms je u tekstu „Zveket ljubavi na mostovima u Parizu“, pomenuo Vrnjačku Banju i Most ljubavi koji ima najdužu tradiciju.
„Iako su katanci ljubavi počeli da se pojavljuju na pariskim mostovima od 2008. godine, njihova istorija stara je najmanje 100 godina. Postoji srpska priča o melanholiji Prvog svetskog rata, koja prepričava ljubav mlade učiteljice u Vrnjačkoj Banji i vojnika koji treba da ide na front. Kada je Srbija pala, vojnik se oženio drugom ženom, u Grčkoj, gde se borio, i nikada se nije vratio u Vrnjačku Banju“, piše u tekstu Njujork tajmsa.
Most je nekad davno bio omiljeno sastajalište učiteljice Nade i vojnika Relje. Na tom mestu su ih viđali i divili se njihovoj ljubavi. Sa dolaskom novih ratova i novih stradanja, legenda je zaboravljena, sve dok Desanka Maksimović nije čula za tu priču od meštana Banje.
Inspirisana tužnom pričom, napisala je jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama Molitva za ljubav, i tako sačuvala legendu od zaborava.
Desanka, svojom pesmom, i zaljubljeni parovi, zaključavanjem katanaca na mostu, čuvaju uspomenu na Nadu i Relju i jednu veliku ljubav koja se, nažalost, neslavno završila, ali je svakako vredna pomena.
Danas na Mostu ljubavi u Vrnjačkoj Banji, zaljubljeni parovi sa željom da sačuvaju svoju ljubav, na katancu ispisuju svoja imena, zaključavaju katanac za ogradu mosta i ključ bacaju u reku, u nadi da će njihova ljubav večno trajati.
