PRNjAVOR - Nekada biserno čista Ukrina, koju su ljudi koristili i za piće, godinama je mutna, a „doteći“ će, izgleda ,i do - Strazbura! U jednoj od sudnica Evropskog suda za ljudska prava u ovom francuskom gradu, Ukrina će se naći pošto je, u septembru prošle godine, tabak presavio 74-godišnji Neđo Gajić, poslednji vodeničar na njenim talasima.
On je jedini mlinar na poslednjoj preostaloj od nekadašnjih 36 vodenica, smeštenoj na devetom kilometru od Prnjavora prema Kulašima. Tužio je Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu zbog, kako kaže, „bezdušne nebrige, nasilja i zlostavljanja Ukrine.
- Uputio sam tužbu koja je stigla u Strazbur i sa optimizmom čekam ishod. Srce i duša me bole, jer Ukrina nikada nije bila zagađenija - jada se vodeničar Neđo.
U odštetnom zahtevu Neđo traži dve i po marke po danu za proteklih deset godina, od kada je pred osnovnim sudom u Prnjavoru pokrenuo postupak, zbog tuđeg sistematskog uništavanja reke. To bi izašlo nešto više od 9.100 KM.
- Nadam se povoljnom ishodu, a sva odšteta koju budem dobio biće vraćena Ukrini. Već sam napravio plan za njenu budućnost. Najveći deo novca uložiću u uređenje korita reke kroz selo Popovići, gde sam se skrasio pre 67 godina - nada se ovaj krepki 74-godišnjak, dok se reporter „Novosti“ gosti njegovom čarobno ukusnom ponudom - pogačom, slaninom, sirom.
Sa neskrivenom setom, poslednji mlinar se seća ne tako davnih vremena kada je Ukrina imala i nesebično pružala, sve što može jedna reka krasotica.
- Već godinama je uništen biljni svet, ribe gotovo da nema, a nestali su i rakovi. Može se videti tek poneka vidra, ali su i one pred odumiranjem, jer im ne odgovara zagađena voda - drhtavim glasom kazuje vodeničar, dok isto tako tužnim pogledom ispraća svaki talas i svaku kap Ukrine, sa terase svoga doma i vodenice, podignutim tik uz reku.
Sa nestrpljenjem očekuje povratnu informaciju iz dalekog Strazbura, ne krijući da ga duša dodatno boli što je morao da se obrati strancima za pomoć. Morao je, kaže, jer je iscrpeo sve mogućnosti da domaćim institucijama ukaže na problem bezočnog uništavanja Božjeg dara na zemlji, ali - bezuspešno.
JEDINI
Mnogi pojedinci i kolektivi su do sada, kako saznaju „Novosti“, dizali svoj glas za spas Ukrine, ali je vodeničar Neđo jedini koji se za „njenu dušu“ založio i kod Evropskog suda za ljudska prava. Jedini od svih na njenom više od 70 kilometara dugom toku od Čelinca, Prnjavora, Doboja, Dervente, Broda, do Save.
ŽITO BEZ PREMCA
- Nikada nisam sam. Osim bar jednog mačora koji mi pravi društvo, uvek neko navrati da sa Ukrinom i sa mnom probesedi, ili samelje žito. Kažu, bez premca je i po kvalitetu i po ukusu hleba. Od toga i solidno živim - priča nam Neđo.
Među putnicima namernicima stigla je i grupa Japanca. Umesto najavljenih nekoliko minuta, ostali su, kaže, desetak časova. Bili su impresionirani prirodom, vodenicom, ambijentom, govoreći da takvu lepotu nigde nisu videli. Neđo priznaje da i kada bi se u proteklim decenijama ponekad desilo da šmugne „na stranu“, uvek bi se vraćao nazad na neodoljivi zov talasa Ukrine i vodeničkog točka.
“MOMAK“ I LEPOTICA
Poslednji vodeničar na prnjavorskoj Ukrini na obali ove reke živi još od 1947. godine, gde je kao sedmogodišnjak stigao sa ocem. Reci, ljubavi iz detinjstva, ostao je veran do današnjih dana. Tako je i u osmoj deceniji života i danas „momak“, sa čvrstom namerom da se do kraja života ne udalji od svoje Ukrine. Na njenoj levoj obali, uz mlin je izgradio kuću i prateće objekte sa prelepom terasom nad samom rekom. Odmah iznad velikog vodeničkog točka, koji često tutnji do duboko u noć. Tu su još prostor i čamac za goste, pečenjara, klupa pod vinovom lozom.
