Miša Anastasijević, koga su savremenici zvali "Dunavski Rotšild", bio je tvorac prve srpske multinacionalne kompanije i jedan od najbogatijih Evropljana svoga doba. U zenitu uspeha oko 1850. držao je monopol na trgovinu solju na srednjem Dunavu, zapošljavao 10.000 ljudi u 23 filijale - kamarašije, na teritoriji nekoliko država, posedovao trgovačku flotu od najmanje 74 broda i ogromne zemljišne posede u devet spahiluka u Vlaškoj.
Kapetan Miša je, po zapisima Matije Bana, bio i dobrotvor koji je pomagao rodbini, mnogim sitnim trgovcima, ali i političarima koji bi zapali u dugove. Hiljadama dukata pomagao je Beogradsku čitaonicu, Narodno pozorište, a pre 150 godina ostavio je otečestvu najveću i najlepšu palatu prestonice, na ondašnjem centralnom gradskom trgu kod Velike pijace.
Po njegovoj želji u velelepno zdanje, današnji Rektorat Beogradskog univerziteta na Studentskom trgu 1864. uselile su se Visoka škola, Narodni muzej i Narodna biblioteka.
- Prosvetom se narodi dižu i opstaju, a narodu našemu koji je siromašan tu trebaju imućniji ljudi - zapisao je Anastasijevićeve reči književnik Matija Ban. Njemu je, kao i mnogim drugim književnicima, Kapetan Miša bio mecena, pa ga je pred kraj života pozvao na svoje basnoslovno imanje u Rumuniji da mu napiše biografiju. Ban je u spisu, koji je Anastasijević zamislio kao panegirik, ipak vešto utkao relevantne, ponekad i neprijatne podatke o Kapetan Mišinom dobu, kad su zahvaljujući "Srpskoj revoluciji" na Balkan počeli da stiže kapitalizam i demokratija.
SEOSKA PALATA
Kapetan Miša je umro i sahranjen 1885. na svom feudalnom posedu u Kležanu u Rumuniji, na čije je ukrašavanje, po sopstvenim rečima, potrošio 125.000 dukata. Beogradsko Kapetan-Mišino zdanje, zabeležio je Matija Ban, koštalo je 11.000 zlatnika.
- Što su bili Srbiji Dositej i Vuk u prosveti, Karađorđe na bojnom polju i Miloš Obrenović na političnom, to je Miša Anastasijević bio na polju privrednom - ocenio je Ban.
Kapetan Miša je prošao ono što bi u 20. veku nazvali "američki put", od sirotana do superbogataša. Istoričari smatraju da je ovo poređenje umesno, jer je Srbija u doba oslobođenja imala najveći procenat useljavanja na svetu, posle SAD, jer je važila za zemlju mogućnosti koja se doslovno gradila na ledini i gde je svako preduzimljiv mogao da uspe.
Miša se rodio 1803. u porodici malog trgovca na dunavskom ostrvu Poreč, na rečnoj granici habsburškog i turskog carstva, stecištu trgovaca, špijuna, avanturista i protuva svih vrsta. Rano je ostao bez oca, ali ja zahvaljujući hrabroj i preduzimljivoj maćehi preživeo brojne turske najezde tokom srpskih ustanaka, uvek se vraćajući na dunavsku "ofšor" zonu gde su cvetali šverc i trgovina. Tu je 1808. godine izučio "bukvar, psaltir i računicu", jedinu formalnu školu koju je stekao, ali u "dunavskom Vavilonu", gde su se mešali srpski, turski, bugarski, nemački i ruski, bistri dečak je stvarao široku sliku sveta u kome je živeo.
Njegova inteligencija je zapažena i s dvanaest godina postao je učitelj, a zatim pisar kod Barjaš-age, starešine pograničnog ostrva i karaule Ada Kale. Brzo je pobegao od Turaka i vratio se u Poreč da bude trgovački pomoćnik, ali posle jedne turske pohare, ostao je bez igde ičega. Iako dete, postao je saraor, tegljač koji je sa sapatnicima opasan debelim konopcem hodao uskom stazom u Đerdapskoj klisuri vukući lađe uzvodno. Vrednog dečaka rođaci su pozvali da im pomaže u trgovini, a onda su ga zapazili u porečkoj vojvodskoj kući Stefanovića i uzeli ga u svoju trgovinu. Okretnog Mišu Stefanovići su zaposlili kao carinika, a sa zarađenim novcem on otvara sopstvenu trgovinu. Iako biografu nije rekao kako je došao do prvog velikog kapitala, od šest hiljada groša, nije teško pretpostaviti da je švercovao robu iz Austrije u Tursku i obratno, jer je kasnije samo legalizovao taj posao.
Knjazu Milošu se veoma dopao mladi trgovac spreman na sve. Baš takav mu je trebao da ga izveštava i gura srpske interese na srpskom delu Podunavlja, koje još nije bilo pripojeno Srbiji. Knjaz ga uključuje u trgovinu solju i daje mu kredit bez ograničenja, a 1833. imenuje za "kapetana dunavskog", nadzornika vodne trgovine, gde stiče ogroman uticaj i bogatstvo. Međutim, posle abdikacije knjaza Miloša 1839. ambicije Kapetana Miše su porasle i poželeo je da upravlja i politikom u Srbiji. Kao što je zapisao Slobodan Jovanović: "Sa bogatstvom koje je stvorio, kao svaki skorojević, dobio je apetit da bude viđen i poštovan i da uđe u red gospode." Miša je stajao iza zavere protiv kneza Aleksandra Karađorđevića, ali je stradao Anastasijevićev zet Raja Damjanović, ubijen 1857. u zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli.
- Miša je uzalud iskao za njega milost od kneza, pa se zakune da će se osvetiti. A uz osvetu bile su tu pobude i čisto politične prirode - zapisao je Matija Ban.
Kapetan-Mišin breg odakle je kontrolisao transport na Dunavu
Kapetan Miša je uložio 80.000 dukata u novu zaveru protiv kneza Aleksandra gurajući na tron svog zeta Đorđa Karađorđevića i ambicioznu kći Sarku, kojima je već sazidao kneževsku palatu. Predsedavao je Svetoandrejskoj skupštini na kojoj je smenjen knez Aleksandar, ali srpskim poslanicima je bilo dosta oligarha ustavobranitelja i Karađorđevića i pozvali su natrag Obrenoviće, knjaza Miloša i Mihaila. Ovi nisu zaboravili Anastasijevićevo izdajstvo i uskratili su mu državnu pomoć. Kapetan Miša se povukao i poklonio nesuđenu palatu otečestvu, za prosvetne svrhe, a zatim otišao trajno u Rumuniju, gde je nastavio život u neviđenoj raskoši, nemilice trošeći ogromnu imovinu.
POLITIČKE NEVESTE
U želji da rođačkim vezama zavlada politikom Srbije, Miša Anastasijavić je udao ćerke za viđene ljude, bliske Karađorđevićima: Jelenu za Vasu Garašanina, ađutanta kneza Aleksandra Karađorđevića, Persidu za Jovana Marinovića, bivšeg ministra i srpskog poslanika u Parizu, Anku za Raju Damjanovića, kneževog ministra, Ružicu za Arsenija Čarnojevića, potomka slavnog patrijarha. Najviše nade polagao je u ambicioznu Sarku, koju je udao za Đorđa Karađorđevića, voždovog unuka, koga je pokušavao da ugura na kneževski tron umesto Aleksandra.
TESTERISAO RUKE
Đerdapska sela i danas čuvaju predanje kako je Anastasijević s Kapetan-Mišinog brega osmatrao rečni saobraćaj. Kad bi video turske švercere ili rečne gusare, slao je svoju borbenu flotu na njih, a legenda kaže da ih je lično kažnjavao testerisanjem ruku.
