Principov metak i posle jednog veka leti Evropom. Već je ubio milione ljudi služeći kao izgovor za ratove - Prvi i Drugi svetski, Hladni, građanski u Jugoslaviji... Principov pištolj je opalio na Vidovdan 1914, ali je repetiran mnogo ranije, na Vidovdan 1878. godine na Berlinskom kongresu! Austrougarski cilj bio je, po rečima bečkog ministra inostranih dela, stvaranje „što je moguće veće Grčke, velike Rumunije, velike Bugarske, slabe Srbije, male Crne Gore i najposle slobodne Albanije“.
Engleska i Francuska, koje su zdušno podržavale potiskivanje Rusije s Balkana odlukama Berlinskog kongresa, ubrzo su promenile mišljenje jer su Nemačka i Austrogarska pokazale ekspanzionističke namere i najavile izgradnju pruge Berlin-Bagdad. Ali, već je bilo kasno. Pozornica Velikog rata je formirana, a režiseri su neumorno radili u potaji.
- Posle Berlinskog kongresa počeo je srpsko-austrijski špijunski rat, a Srbija je postala bojno polje tajnih službi evropskih sila. Kulminacija tih špijunskih bitaka bio je Sarajevski atentat - kaže prof. dr Milan Mijalkovski, profesor na Fakultetu bezbednosti, nekadašnji visoki oficir kontraobaveštajne službe Jugoslovenske armije.
Dr Duško Tomić i on su u knjizi „Gavrilo Princip - enigma srpsko-austrijskih špijunskih bitaka“ prvi, posle jednog veka, napravili rekonstrukciju i forenzičku analizu Sarajevskog atentata. Zaključak je porazan: o atentatu i Principu napisano je hiljade strana, ali ni na jedno od suštinskih pitanja - nema odgovora.
- Jedina sigurna stvar koju znamo jeste da je Princip pucao u Franca Ferdinanda i da je Austrougarska znala za njegovu nameru, a nije ga sprečila. To potvrđuje dokument iz arhiva austrougarske tajne službe koja je još 20. oktobra 1913. obaveštena o Principovim atentatorskim namerama. U zemlji totalne špijunaže, to bi značilo hapšenje za svakog drugog, osim, iz nekog nepoznatog razloga, za Principa - naglašava dr Mijalkovski.
Nemačka ekspanzija na Balkan početkom 20. veka veoma je uznemirila Veliku Britaniju i Rusiju, koje su putem tajnih službi počele ozbiljno da se mešaju u srpsku politiku.
- Naši moćni „prijatelji“ procenili su da će Srbija nepokolebljivo braniti slobodu i privući ozbiljne austro-nemačke snage u slučaju rata. Zato su njihovi obaveštajci podsticali razna udruženja koja su pažnju germanskog bloka usmeravala ka Srbiji - kaže Mijalkovski.
Ni posle celog veka nisu dostupni arhivi ni tajnih službi saveznika, ni austrougarske vojnoobaveštajne službe Evidenc-biroa, koja je imala ogroman broj agenata u Srbiji.
- Špijuna je bilo na dvoru, u vojsci, svuda. Oni su delovali i defanzivno i ofanzivno. Posebno je bio opasan bečki agent Đorđe Nastić. On je bio među mladobosancima u Sarajevu, a 1908. u vreme aneksije BiH kreirao „Bombašku aferu“ i posvađao Srbiju i Crnu Goru. Infiltrirao se među studente Beogradskog univeziteta i predstavljao kao revolucionar, sličan mladobosancima, propovedajući terorizam. Crnogorske studente, nezadovoljne politikom kneza Nikole, naoružao je bombama za atentat, a onda knezu najavio njihov dolazak rekavši da ih šalju srpske vlasti. U Budimpešti 1908. on izdaje brošuru u kojoj se predstavlja kao bivši član „jugoslovenskih revolucinara s Terazija“, koji pripremaju opštu revoluciju koja će početi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj - kaže Mijalkovski.
Austrougarski Evidenc-biro je imao ulogu i u majskom prevratu 1903, kad su crnorukci ubili kralja Aleksandra Obrenovića, baš u trenutku kad se približavao Rusiji i dogovarao s Bugarskom i Grčkom o nastupu protiv Turske.
- S kraljem Petrom Karađorđevićem u dvor su došli savetnici, među kojima su bili agenti Evidenc-biroa. Jedan od njih, Živojin Balugdžić, bio je kraljev stari prijatelj i lični sekretar. Kralj, nekadašnji vojnik Legije stranaca, pre dolaska na tron bio je registrovan kao saradnik francuske tajne službe tokom ratovanja u bosansko-hercegovačkom ustanku. Principov deda Jovo bio je u štabu ustanka - kaže dr Mijalkovski.
Otkriveni dosijei Evidenc-biroa o srpskim oficirima pokazuju da su Autrougari imali doušnike u vrhu vojske. Bečki špijuni su posebno bili prisutni u kafani „Zlatna moruna“, gde su se okupljali mladobosanci, uključujući buduće sarajevske atentatore, kao i bivše komite poreklom iz BiH.
- Oni su imali sopstvenu tajnu organizaciju „Smrt ili život“, u kojoj su članovi mogli da budu samo iz BiH. Iako su tu bili mnogi osumnjičeni za Sarajevski atentat ona je ostala misterija - nabraja dr Mijalkovski.
On ne veruje da su agentima Evidenc-biroa u Srbiji promakli glavni izvođači atentata, Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež, jer su svi bili registrovani kao „sumnjive i opasne osobe“.
- Iako je od 1912. granica Srbije i Autrougarske ojačana sa šest elitnih četa „graničnih lovaca“ s dozvolom da ubiju, svi atentatori su došli bez ikakvih problema u Sarajevo na Vidovdan 1914. i rasporedili se duž trase kojom se kretao Ferdinandov automobil. Nadvojvodu je Oskar Poćorek, poglavar BiH i budući komandant austrougarske Balkanske vojske u Velikom ratu, doslovno zaustavio pred Principom, tako da ovaj nije mogao da promaši - podseća dr Mijalkovski.
Popularna istorija navodi da je odluka o atentatu pala kad je u kafanu „Zlatna moruna“ stigla koverta naslovljena na Čabrinovića s novinskim isečkom iz „Hrvatskog dnevnika“ s najavom dolaska Franca Ferdinanda na vojne manevre u BiH.
- Tu legendu je neko smišljeno lansirao. Princip je u istrazi jasno rekao da je atentat spremao dve godine i da je o dolasku Ferdinada bio obavešten pre Čabrinovića. Tu važnu informaciju Princip je dobio u pismu iz Lozane koje mu je u januaru 1914. poslao Vladimir Gaćinović, lider Mlade Bosne. On je 1912. u Sarajevu upoznao i vrbovao Principa procenivši da je „spreman na sve“ - kaže dr Mijalkovski.
Gaćinović je na studijama u Lozani pao pod uticaj ruske revolucionarne političke emigracije čije je ideje o individualnom teroru prihvatio i širio među mladobosancima.
- Cilj Mlade Bosne bilo je uništenje Austrougarske i ujedinjenje svih Južnih Slovena u federaciju, uključujući i Bugare. Mladobosanci nisu bili srpski već jugoslovenski nacionalisti, a davali su prednost socijalnoj u odnosu na nacionalnu revoluciju - podseća Mijalkovski.
Gaćinović je uoči atentata napustio ideje o individualnom teroru i bio je veoma razočaran jer Princip nije poslušao njegov nalog da obustavi akciju koji je poslao preko mladobosanca i socijaliste Danila Ilića.
- S druge strane, i Dragutin Dimitrijavić Apis, šef srpske vojnoobaveštajne službe i jedan od glavnih crnorukaca, preko istog čoveka, Ilića, naredio je da se atentat ne izvodi. Princip nije poslušao ni Gaćinovića ni Apisa. Štaviše, on naređuje Iliću, koji mu je navodno bio nadređen, da pronađe još nekoliko atentatora. To menja sliku o lancu komandovanja i čini Principa još većom misterijom - kaže Mijalkovski.
Dragoljub Dimitrijević Apis i Vladimir Gaćinović su skončali iste 1917. godine nasilnom smrću.
- Apis je ubijen na pravdi boga, po želji kralja Aleksandra. On je žrtvovan jer je srpski državni vrh u tom trenutku vodio tajne pregovore s Austrougarskom o separatnom miru. Time su učinili uslugu, pre svega Nemcima, prema kojima vode svi tragovi zavere. Odlukom suda u Sarajevu već su bili osuđeni i pobijeni ljudi koji su tehnički bili povezani s atentatom, a ubistvom Apisa i dvojice njegovih saradnika završen je posao čišćenja tragova. Gaćinović je nekoliko meseci kasnije otrovan. Po jednoj verziji, to su uradili crnorukci, a, po drugoj, Austrijanci, odnosno Nemci - kaže Mijalkovski.
PRIZNANjE
Apisovo navodno priznanje da je organizovao Sarajevski atentat, koje je napisao u Poverljivom raportu na Solunskom procesu, sa stanovišta kontraobaveštajca nema vrednost, ukazuje dr Milan Mijalkovski. - To priznanje nema nikavu vrednost jer ne postoji nijedna činjenice koja bi ga potkrepila. Apis se samo nadao da će tako izvući živu glavu. Optužbe da je sarađivao s ruskom tajnom službom su takođe polovične. Apis je jednako dobre veze imao i sa nemačkom obaveštajnom službom - navodi dr Mijalkovski.
MISTERIJA ČABRINOVIĆ
Postoje velike nedoumice o Nedeljku Čabrinoviću, prvom atentatoru koji je prerano bacio bombu na Franca Ferdinanda, smatra dr Mijalkovski. - Čabrinovićev otac, koji je držao kafanu u Sarajevu, bio je provereni austrijski špijun. Mladi Čabrinović se predstavljao kao anarhista, a Francuzi i jugoslovenski masoni tvrdili su da je bio na vezi sa Evidenc-biroom. Naime, on je proteran iz Sarajeva i došao je u Beograd s oreolom revolucionara. Kad je srpska policija tražila od austrijskog poslanstva podatke o njemu odgovor je bio da se radi o primernom građaninu. Posle ilegalnog prelaska u Bosnu, odvojeno od Principa i Grabeža, Čabrinovića je prihvatio izvesni „patriota“ Dakić koga su Austrijanci smatrali „najboljim špijunom protiv Srbije“ - navodi Mijalkovski.
