Kada je mađarski premijer Viktor Orban najavio da se Seusovo blago „vraća kući“ i da će četrnaest neverovatno vrednih srebrnih tanjira i posuda iz vremena Rimskog carstva biti trajno izloženo u Parlamentu u Budimpešti, u Zagrebu je zavladao šok. „To je naše“, reagovali su hrvatski arheolozi, tvrdeći da je najlepše posuđe koje su Rimljani ostavili davnim generacijama otkopano u Barbarigi u Istri, a ne na Balatonu, kako tvrde Mađari. Orban je otkrio da su Mađari na kraju platili 15 miliona evra i postali trajni vlasnici Seusovog blaga.
Svedoka koji bi potvrdili šta je nađeno u zatrpanim rovovima na lokacijama bivše JNA kraj Pule više nema. Zna se samo da je lično general armije Veljko Kadijević, tada prvi čovek JNA, dao dozvolu da se na vojnoj lokaciji sprovedu iskapovanja i da su pronađeni srebrni predmeti koji će kasnije izazvati zanimanje u celom svetu. Bivši policajac Anton Cvek, koji je nadgledao radove, tvrdio je da je lično popisao sve što je pronađeno u Barbarigi, ali ni on više nije među živima.
- Moj otac je sve dokumentovao, ali ne znam gde je to završilo - rekao je u razgovoru za „Novosti“ njegov sin koji živi u Puli.
Ne zna se tačno ni kako je Seusovo blago, ako je zaista pronađeno u bivšoj Jugoslaviji, prešlo granicu i našlo se na tržištu. Navodno su deca komunističkih moćnika, a pominje se Goran Štrok, hrvatski biznismen sa adresom u Londonu, bila umešana u prodaju Seusovog blaga. Štrok to, naravno, demantuje, a put dalje vodi do misterioznog trgovca umetninama Antona Tkaleca, koji je u Cirihu imao svoju bazu i učestvovao u prodaji. Pominje se i Miša Grof, otac Vidoja Ristovića, supruga hrvatske starlete Nikoline Pišek, koji je navodno takođe bio umešan u prodaju Seusovog blaga.
Jedino što je pouzdano sigurno je to da se Seusovo blago pojavilo devedesetih godina prošlog veka na aukciji u Sotbiju i od tada ne prestaju priče o njegovom poreklu. Mađari su odmah izneli svoju teoriju - da ga je slučajno pronašao rudar i da je blago pripadalo jednom rimskom „tajkunu“ koji je živio na Balatonu. Hrvati će godinama uporno tvrditi da su tanjiri, od kojih na jednom piše da su pripadali Seusu, pronađeni u Barbarigi, pa su čak oformili i državnu komisiju koja je taj stav trebalo da brani.
Lord Northampton, koji je blago kupio osamdesetih godina i želeo da ga proda u Sotbiju, imao je lažnu dokumentaciju da je srebrnina iz Libana, ali su tanjiri na kraju ipak ostali kod njega.
Sudu u Njujorku bilo je potrebno tri godine da donese presudu kako hrvatski i mađarski dokazi nisu verodostojni, a posumnjao je i u iskaz bivšeg policajca Cveka. Za lorda je rečeno da nije mogao da zna da su papiri o poreklu falsifikovani.
Na kraju, kao i uvek, presudio je novac, pa su Mađari morali da plate rimsku srebrninu kojom će se sada hvaliti.
