To je bilo '93. Dobio sam otkaz u mehaničarskoj radnji. Mislim se šta ću sad, žena ne radi, a deca mala. Raspitam se okolo, čujem da ovi moji Cigani skupljaju neke starudije. Kažu ima para. Nema druge, krenem sa njima da skupljam. Sećam se, kada sam odlazio kod kupaca, bilo me sramota pa sam govorio da me poslao brat. Tako sam počeo.
A dokle je stigao? Dragana Jovanovića iz Zvečke, malog mesta pored Obrenovca, danas sa pravom zovu - kralj sekundarnih sirovina. Vlasnik placa za otkup gvožđa, koji ima četiri zaposlena, partner je velikoj firmi koja se u Srbiji bavi reciklažom i koja od njega otkupljuje sav otpad.
Zahvaljujući umeću poslovanja, Dragan je u Zvečki podigao tri velelepne kuće i dovoljno se obogatio da mu celo selo zavidi. A on na to kaže da mu novac nije toliko bitan, već da je godine marljivog truda uložio u ovaj posao samo da bi mogao da školuje troje dece. Ocu se san ostvario:
- Moj najstariji sin Dejan je član Berlinske filharmonije, a dve ćerke, Danijela i Daliborka, završile su fakultet - sa ponosom kaže ovaj trgovac. - Znate, moj otac je uvek govorio da kada si školovan čovek, onda pare same dolaze - posle ovih reči Dragan kao da utihnu.
- Danijela, srednja ćerka, poginula je prošle godine u saobraćajnoj nesreći. Novac nama više nije važan. Ali imam još dvoje dece. Zbog njih moja supruga Koviljka i ja ne možemo da se prepustimo tuzi.
Kao da hoće to da potvrdi, energično nas vodi kroz svoj „poslovni prostor“ na kojem zaposleni mladići vredno razdvajaju upotrebljive od neupotrebljivih aluminijumskih šipki. Plaća ih 40.000 dinara i jednim ručkom dnevno. Ispred placa dva mlada Roma napred i dva pozadi zajedničkim snagama unose tešku gvožđuriju. Za njima ide kombi natovaren „bubinim“ školjkama, starim biciklama i svakakvim drugim otpadom. Draganovim imanjem dnevno prodefiluje pedesetak poznanika, prijatelja i dece. Svi dolaze sa istim ciljem:
- Kod Dragana se bez kilo gvožđa ne dolazi - viče jedan dečak.
Domaćin lepo dočekuje klijente. Prvo popije sa njima kafu, ispriča se i kada je posao dogovoren, a roba izmerena, sa osmehom ih isprati. U džepovima gostiju kada izlaze može biti od 1.000 do 20.000 dinara u zavisnosti od toga koliko su sirovine doneli. Kada se gužva raziđe, pred kraj dana, Dragan čeka najvažnijeg klijente.
- Aluminijum, bakar, mesing i drugi otpad prodajem partnerima, firmi koja se bavi reciklažom i koja od mene otkupljuje sav materijal. Tu je para.
Kada se osvrne unazad, Dragan ne krije kome duguje za uspeh. Sigurno ne bi bio uspešan biznismen da pre 15 godina nije upoznao čoveka, koga, priča, kao da je sam bog poslao.
- Posao nikako nije išao godinama, para nigde, a onda sam u Bogatićima upoznao Dragana Berića, kome sam nosio otpad - priseća se. - Video je kako se mučim da školujem decu i obećao mi da će mi kupiti kamion da bih mogao da radim. Ispunio je obećanje. Veliki smo prijatelji. On obožava moju porodicu, kada su završavali fakultete, mislim da je bio srećniji od mene. Pogotovo kada je Danijela, moja srednja ćerka završila studije...
Posao već cveta godinama, ali Dragan sebi ne dozvoljava luksuz zvani odmor. Nema letovanja, nema zimovanja...
- Nisam nigde bio od 1993. Ovaj posao uđe u krv, i potpuno opčini čoveka - kaže trgovac. - Ali bila je moja Koviljka kod sina u Berlinu. Bila i na njegovom koncertu, lepo joj bilo.
LjUBIČASTA KUĆA
Jedna od tri Draganove kuće je jarkoljubičaste boje, i ko god je bio u Zvečki nije je mogao promašiti.
- Moj otac i brat nisu želeli da je okreče i ja pitam Koviljku u koju boju želi da je ofarbam i ona kaže: Dragane u - ljubičastu!
