Beogradske obale pretvorene u groblje brodova, koji su usidreni zbog sankcija, a potom privatizacijom. Od Savamale do Umke dugi niz zarđalih plovila. Ista slika na dunavskoj obali Novog Beograda
Srpska rečna flota, nekada najveća u Evropi, danas je desetkovana i truli po plićacima i vrbacima beogradskih obala Save i Dunava. Beograd, koga je veliki geograf Jovan Cvijić nazivao prirodnim centrom evropskog rečnog saobraćaja, sada je po rečima srpskih lađara pretvoren u - groblje brodova.
Početkom devedestih godina prošlog veka srpska brodarstva imala su 1.288 aktivnih plovnih objekata, a danas na spisku „Uprave za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu“ postoji 939 plovnih objekata. Oni su u proseku stariji od 40 godina. Da bude još crnje, dozvolu za plovidbu ima svega 311 brodova, koji su samo povremeno aktivni.
Današnji žitelji prestonice i turisti od Savamale do Umke mogu da vide niz brodova, rečnih bagera i barži „na vezu“ koji su korodirali. Ništa lepša slika nije ni u šumarcima na dunavskoj obali Novog Beograda. Tako u blizini Ušća, među vrbama i topolama leži očerupana „Mundenija“ nekada najlepši putnički brod rumunske „bele flote“, koji je dobijen početkom devedestih kao poklon pri kupovini rečnog bagerskog postrojenja za kopanje uglja ispod Dunava kod Kovina.
Posle nekoliko privatizacija i raskida ugovora, podvodni ugljenokop ponovo se prodaje, a s nekad luksuzne „Mundenije“ sa tri putničke palube s velikim panoramskim prozorima lopovi su očerupali sve što se moglo odneti. Društvo naruženoj lepotici prave „upolovačeni“, nikad dovršene ili propale rečne kafane-splavovi, koji bi napravili veliku gužvu na plovnom putu ukoliko bi se otkačili. Iako postoje odluke gradskih vlasti o tome gde takve ruine treba smeštati, one se očigledno ne poštuju.
Naime, na 19. kilometru Save mereno od ušća, nalazi se zvanično groblje brodova, gde plutaju zarđala i očerupana moćna plovila nekadašnje privredne flote Srbije. Na njima su danas jedina posada pecaroši.
- Ima sigurno dvadesetak godina otkad su ovi brodovi ovde doterani, a danas posle svih privatizacija niko nema pojma čiji su. Šta je moglo da se očerupa i odnese, od namešataja do kablova, već je odneto. Pričalo se da treba da ih teraju u brodogradilište u Mitrovicu na sečenje, ali je i ono u stečaju, pa ne mogu ni u staro gvožđe - priča deda Slavko s Umke, dok motri na štapove u maloj laguni ograđenoj olupinama.
U razgovor se uključuje i Mile, koji kaže da je „brodograditelj u stečaju“ i pokazuje izanđali plavi radnički kombinezon kao uspomenu na vreme kad je pravio brodove. On objašnjava da su brodovi s rečnog groblja bili ispravni devedesetih, kad su usidreni zbog sankcija, ali da ih nije uništila međunarodna blokada već niz sumnjivih stečaja, privatizacija, preprodaja korita za pravljenje splavova i slične mutne radnje koje su dokusurile i brodarstva i brodogradilišta.
- Vidi, ovo brodogradilište na Ostružnici je napravilo rečne ratne flote Iraka i Burme, a i dobar deo iranske. Posle 2000. gledao sam kako se dovezeni brodovi prodaju budzašto Mađarima, a najsavremeniji minolovac od aluminijuma prodat je na kilo za pretapanje - gorko nabraja Mile.
On kaže da je kupce brodarskih preduzeća najčešće zanimala preprodaja starog gvožđa i rečni bageri za kopanje šljunka, na kojima su zaradili milione dolara, a ne brodogradnja.
- Neki do njih sad su u apsu pa čak ni ti bageri više ne rade - kaže Mile. - Čujem na vestima da neki Arapi hoće da daju pare za oporavak našeg brodarstva. Bruka jedna, da ljudi iz pustinje moraju da nam pokažu koliko vrede naše reke, kojih smo se mi odrekli.
KAO U KNEŽEVINI
Srbija danas ima 311 brodova registrovanih za privrednu plovidbu. Poređenja radi, otprilike toliku flotu imali su Miloš Obrenović i kapetan Miša Anastasijević u mladoj Knjaževini četrdesetih godina 19. veka. Oni su na ušću Save u Dunav priredili srpsku prvu regatu da prikažu moć države na rekama, koji su s ushićenjem pratili tadašnji Beograđani.
