Zakoni su kao kobasice, najbolje je da se ne vidi kako se prave.
Poređenje koje je svojevremeno izrekao nemački državnik Oto fon Bizmark, danas na tlu savremene Evrope dobija novi obrt - kobasice bez zakonske zaštite mogu postaju povod za "rat". Apel da se "ne počinje novi balkanski sukob" zbog kranjskih kobasica nije urodio plodom, pa spor u vezi sa ovim delikatesom na liniji Beč-Ljubljana-Zagreb još nije okončan. Slovenija je, tvrdeći da kranjske kobasice pravi od 19. veka, pokušala da registruje ovaj proizvod u EU, ali se tome usprotivio Beč podsećajući na svoje "krajnvurst". Spor je delovao kao završen kada je Slovenija uspela da ih registruje u EU, a Austrija nastavila da ih prodaje pod nemačkim imenom, sve dok se nije pojavio se problem sa Hrvatskom, koja takođe proizvodi kranjske kobasice. Ulaskom u EU gubi pravo da ih pravi pod tim imenom, gubeći 10 miliona evra godišnje.
Na evropskoj listi registrovano je 1.138 proizvoda s oznakama izvornosti, najviše iz Italije (248), Francuske (192), Španije (161), Portugalije (118), Grčke (97), Nemačke (89). Ti proizvodi zaštićeni su na teritoriji EU bez vremenskog ograničenja i ne sme da ih proizvodi niko drugi pod istim nazivom. Ne čudi stoga da je ovaj važan izraz nacionalnog identiteta predmet međudržavnih razmirica.
Otimanje o feta sir u Evropi se proteglo na dve decenije. Grčka je želela da ima ekskluzivno pravo korišćenja naziva svog nacionalnog specijaliteta, ali drugi najveći evropski proizvođač, Danska, tome se usprotivila. I Bugarska, koja ga koristi u šopskoj salati, pobunila se protiv grčkih tvrdnji. Onda su uz Dance su stali Nemci, koji fetu proizvode od 1985. godine, tvrdeći da se ona ne vezuje za geografsko poreklo. Decenijski slučaj završen je presudom evropskog suda 2002. da je feta grčki proizvod. To je, međutim, tek otvorilo trgovinski rat koji je eskalirao tužbom Danske, Nemačke, Francuske i Italije protiv Evropske komisije.
Strasti su se uzburkale i u kavkaskom regionu kada je Unesko odlučio da jelo od mesa i povrća, keškek, stavi na listu kulturne baštine Turske. Odluka je izazvala poplavu gneva u Jermeniji, koja tvrdi da je zapravo reč o njenom nacionalnom jelu koje se zove harisa. Jermeni su osuli paljbu i na Gruziju tvrdeći da prisvaja kašu, vrstu goveđe supe, za koju tvrde da je, zapravo, jermenski specijalitet.
Jermeni su se, istovremeno, našli na meti Azerbejdžanaca koji optužuju suseda za "kulinarski plagijat". Sekretarijat za nacionalnu bezbednost u Bakuu je osnovao Nacionalni kulinarski centar za zaštitu azerbejdžanske kuhinje. Jermenija je odgovorila različitim inicijativama za spas od "okupacije".
U inače uzavrelom bliskoistočnom regionu, Liban je 2008. godine pokrenuo spor protiv Izraela zbog "autorskih prava" na hranu i uputio peticiju EU da humus uvrsti u isključivo libanske specijalitete. Humus je nezaobilazni mezetluk koji se pominje od vremena sultana Saladina iz 12. veka, pre nego što su obe države i osnovane, ali činjenica da danas prodaja humusa donosi godišnji prihod od milijadru dolara godišnje, čini da se ne nazire kraj libansko-izraelskom sporu.
Singapur i Malezija su nekad bili zavađeni zbog vode i zemlje, a sada se spore oko prava na jelo od sirove ribe i povrća, nezaobilaznog novogodišnjeg specijaliteta. Spor Čilea i Perua je počeo tvrdnjom Čilea o 280 vrsta originalnog krompira sa juga zemlje, da bi Peru uzvratio tvrdnjom da je "peruanski krompir spasao Evropu od gladi". Ovu krompir-čorbu je zabiberila Bolivija otkrićem najstarijih tragova krompira.
Od trenutka kada je Japan pikantno jelo od povrća sa đumbirom, paprikom i belim lukom, kimuči, proglasio nacionalnim jelom na Olimpijadi 1996. godine, izbio je "rat" sa Južnom Korejom. Seul je ovo jelo, za koje kaže da ima "ukus majčinih prstiju", poslao u kosmos sa svojim prvim astronautom 2008. godine - ali japanska verzija, koja je jeftinija, i bolje se prodaje od skuplje korejske, i nagnala je Seul da se za svoje prava bori pred Svetskom zdravstvenom organizacijom i specijalnom Komisijom za hranu i poljoprivredu.
SPORNA "PAVLOVA"
Omiljeni lagani desert u Australiji i na Novom Zelandu sa kremom i voćem ime duguje ruskoj balerini Ani Pavlovoj. Problem je nastao 1920. godine, kada je bila na turneji u obe zemlje, zbog čega obe zemlje polažu pravo na "pavlovu". Nacionalni australijski rečnik ovaj desert karakteriše kao "australijski", ali kulinarski stručnjaci sa Novog Zelanda podsećaju da je 1940. godine postojao 21 recept za "pavlovu", kada se ovaj desert tek pojavio u Australiji.
