Džabe je Ratku Laziću što mu matične knjige broje tek 48. godinu, kad ga podmukla košava i surovo sunce za ličnu kartu i ne pitaju, nego su mu isklesali obraze na kojima se čita bar petnaest godina više.
Izbrazdanog lica, koščat, sa vretenastim mišićima kakvi se stiču samo teškim radom, i sam je svikao na godine koje mu je Dunav udelio. Jedan od poslednjih skeledžija na ovom delu reke progovara kao pravi starac. Čovek, kojem je život umesto mora dodelio Dunav.
Od reke živi i reku psuje:
- Prokleta je ova voda! Čitav život hoću da pobegnem od nje al ne da mi se - gasi motor Ratko, kapetan ove plovidbe, dok dvojica momaka privezuju skelu za obalu Stare Palanke. Sedam je sati uveče, poslednja tura trajekta koji spaja Palanku i Ram.
- Otac mi je živeo od lađe kao i deda. Pradeda i prababa su u čamcu umrli, ribareći. Ja nisam hteo u lađu. Završio sam mašinsku školu, a onda me pozovu u vojsku i tamo kažu - mornarica. Obrni okreni, ja završim na reci. Od osamedesetšeste plovim. I živim odmah tu, pored vode.
Leti Ratko okrene pet tura dnevno. Prelazi oko 12 kilometara u jednom pravcu. Mušterijama skrati put za bezmalo stotinu kilometara. Karta u jednom pravcu 1.100 dinara za automobil, 200 za pešake. Tek da se ima za gorivo i za plate.
- Nekad se odvajao novac za amortizaciju trajekta, ali se i od toga odustalo. Dok traju - traju. Samo za tehnički pregled treba 300.000 godišnje. Pa odakle, kad je sve manje mušterija?!
A najbolje se od skele, kaže, živelo devedesetih godina. Bilo je para u narodu. Radio je šverc sa Rumunijom naveliko. I danas ima šverca, ali ni blizu kao tada. Dolaze Rumuni u nabavku, kupuju alkohol, cigare... Sve je ovde jeftinije pa im se isplati da prodaju u Temišvaru, Severinu... Rumuni su i danas, kaže Ratko, glavne mušterije. Vole srpsku obalu Dunava, vole belocrkvanska jezera. Čim sunce zagreje reku daju se u turizam po Srbiji.
- Leto se pregura, zima je nezgodna - kaže dunavski skeledžija. danas upravlja "Jupiterom". Gordo ime za jednu skelu. Ali samo gordost može da prkosi Dunavu kad ošine zimska košava.
- Ljudi misle košava je košava. Nije tako. Jedno je ona letnja, što ide visoko pa se raspline iznad nas. Zimska ide ko livada, po površini, pa sve uskovitla i sve 'oće da prevrne. Da potopi. Stigneš taman do pola, a ona podigne talase. Prebacuju skelu koliki su. Ne možeš ni napred ni nazad. Putnike moraš da umiriš, ponašaš se kao bezbrižno, a bolje od njih znaš šta može da vas snađe. Da to preguraš, moraš da poznaješ splav kao da ti je deo tela. Koliko je širok, koliko dugačak, gde je slab. Da ne pričam da moraš svaki vir i svaku stenu na reci da znaš.
Nikad tovar nije izgubio, nikad imao ozbiljnu nezgodu. Sastaviće uskoro 30 godina na reci i dosta mu je.
- Ostario sam. Čekam penziju da se odmorim. Ako mi priznaju beneficije, nemam još mnogo.
Država kaže da Ratko za svaku godinu radnog staža na lađi ima tri meseca beneficije. Zna i zakon da Dunav kršetnici ne veruje.
SUROVA LEPOTA
Svi dođete na Dunav leti - oštro odgovara Ratko kad neko primeti lepotu prizora koji se pruža sa obale Stare Palanke. - Vidite samo njegovu lepotu. A mi ostanemo zimi da se borimo sa njim. Kad ne prašta grešku. Kad je divalj i surov.
