Reditelj Egon Savin ponovo postavlja Ostrovskog na scenu Jugoslovenskog dramskog: posle veoma uspešne inscenacije "Šume", ovog puta će to biti manje poznati komad slavnog pisca - "Unosno mesto". U središtu drame, pa i rediteljskog interesovanja, priča je o korupciji u visokim društvenim krugovima. Drama se u Rusiji pojavila 1860. godine, ali je ubrzo zabranjena. Koliko se društvo, posle veka i po, promenilo (odnosno, ostalo isto) videćemo 7. marta na našoj pozorišnoj sceni:
- Ostrovski je sjajan pisac, aktuelan, duhovit. Njegovi likovi su formirani karakteri koji daju izvanredne rediteljske mogućnosti - kaže na početku razgovora Egon Savin. - Prethodno, "Šumu" sam radio u dve sasvim različite verzije. Prva u JDP, dešavala se u vreme u kojem je i pisana (u ruskoj provinciji 19. veka), a druga u vreme Hruščova, u rezidenciji sovjetske generalice u Podmoskovlju. Tu verziju "Šume" postavio sam u budimpeštanskom Novom pozorištu.
* Šta je "unosno mesto" vaše nove predstave i rediteljskog čitanja?
- Za državne činovnike to je ono mesto koje je moguće zloupotrebiti i na kojem bivaju korumpirani od strane mnogobrojnih klijenata, naročito bogatih trgovaca. Radnja se odvija u Moskvi, sredinom 19. veka. Moskva je u to doba doživljavala veliki procvat, izrastajući na naglo obogaćenom trgovačkom sloju. Sloju mladih, sposobnih, bahatih, poslovnih i ambicioznih ljudi koji nisu birali način da se brzo obogate... Cela državna administracija bila je korumpirana, a društvo toliko trulo i nagriženo, da su se stvorili uslovi za pojavu određenog broja revolucionara, anarhista, nihilista. Već u to vreme, pola veka pre revolucije, organizovali su razne akcije. U jednoj takvoj ubijen je ruski car Aleksandar II. Jedan od kružoka koji su u akciji učestvovali zvao se "Društvo komunista": obrazovanih mladih ljudi, intelektualaca, koji su pod uticajem ideja iz Zapadne Evrope verovali u pravedno, besklasno društvo.
* Koliko to vreme liči na ovo u kome živimo?
- U potpunosti. Danas živimo u nepravedno podeljenom svetu i svedoci smo velikih socijalnih nemira. Živimo, takođe, u svetu jednog korumpiranog sistema. Tačnije rečeno, korupcija je ono na čemu sistem počiva i opstaje. A ironičan zaključak Ostrovskog je da nepotkupljivi - ne postoje. Glavni junak komada je Žadov, mladi, pravdoljubivi intelektualac koji odbija ponudu za jedno takvo unosno mesto, po cenu siromaštva. Ali se njegova mlada i lepa žena sa tom odlukom nikako ne slaže. I on odlučuje da prihvati ono čega se gadi i duboko prezire, da ne bi bio napušten.
* Jedna od vaših teza je i da bez socijalne pravde nema solidarnosti?
- Mislim da je reč o nekoj vrsti nezajažljive pohlepe,materijalizma vezanog za svet novca. Želja za posedovanjem oduzela je čoveku svaki smisao za drugog, odnosno onaj drugi postoji samo ukoliko može biti upotrebljen. Možda je ta potreba da sve pretvorimo u materijalnu vrednost, istovremeno ogolila i obesmislila osnovnu svrhu ljudskog postojanja - sreću i smisao ljudske zajednice. Postajemo društvo više ili manje bogatih, moćnih, ali usamljenih pojedinaca. Ovo je još mnogo vidljivije u razvijenijim i, paradoksalno, bogatijim društvima.
* Da li je moguće baviti se ovim pojavama, a izbeći politički kontekst?
- Reč je o fenomenima koji nadrastaju sferu politike. Univerzalni su, nepromennjivi i opštevažeći. Za mene je politika nešto privremeno, kratkog daha i dometa. Pozorište teži mudrosti. Ono ne treba i neće da se zadovolji političkom aktuelnošću. Naš politički trenutak nije dostojan da ga pozorište komentariše kroz rad na klasičnoj literaturi. Za mene ja angažman, odnosno problematizovanje samo povod da se jedno delo stavi na repertoar. A ono što jeste umetnički domet, pravi je razlog i izazov.
* Ko su današnji bogati trgovci "Unosnog mesta"?
- To su japiji kojih su već pune ulice. Ne samo kafići nego i intelektualni kružoci. A državni službenici su večni, doslovno isti kao što su bili - država u državi. Dok teatar ima potrebu da sve postavi u, kakve takve, merljive i moralne odnose, stvarnost nas je već nadmašila. Dešavaju nam se neverovatne, nemerljive stvari i nikakvom pozorišnom formom to ne možemo odmeriti.
* Uz novac i položaj, čime se sve može potkupiti čovek?
- Mnoge ljude vezuju strasti, velike i snažne emocije. Čovek bi morao da se odrekne porodice, prijatelja, svih ljubavi da bi bio nepotkupljiv. Prijateljstvo i ljubav, takođe su načini da neko bude ucenjen. Meni, lično, najkomičnija je ta potreba za dominacijom i društvenim položajem. Takozvani, politički autoritet, vlast. To je najkomičniji poriv, iracionalan. Ne može se meriti novcem i ko zna kakve sve vidove može poprimiti. Vlastoljublje može zaista od čoveka napraviti monstruma, a pozorište je dužno da se podsmeva toj strasti. Uostalom, vlast erotizira čoveka: čini ga neodoljivim, važnim i privlačnim u svakom smislu.
* A ni umetnici nisu imuni na te "erotske" porive?
- Ne razumem ljude koji satima sede u nekim klupama i slušaju svakojake gluposti. Nema para za koje bih to radio! Po mom mišljenju, to je neka autodestruktivna strast. Prisustvovati sastancima od jutra do mraka, nagodbama, raznim kupoprodajama. I sve to da bi se provozao u automobilu sa zatamnjenim staklima.
* Ipak, i umetnici se rado angažuju u politici?
- Umetnost je ukinuta. To mi deluje kao neka vrsta panike da se umetnicima vrati mesto u društvu. Jer, nama je povređeno samoljublje, postepeno gubimo i osnovno samopoštovanje. Marginalizovani smo, osećamo da će savremeno stvaralaštvo - a to je pitanje dana - biti bukvalno ukinuto. Mislim na ono koje je bazirano na kakvim takvim dotacijama. Pokušavam da se setim kada se neka važna politička odluka ticala Ministarstva kulture. Ono postoji zbog određenih partijskih ineteresa, obavljajući zapravo samo svakodnevni službenički posao. U poslednjih 20 godina ne pamtim značajniju akciju koja je unapredila bilo šta u sferi kulture i umetnosti. Veliki deo krize pokriven je materijalnim razlozima, ali postoji i estradizacija kao opšta pojava naše svakodnevice. Elitna kultura je posustala pred populizmom. Izbačena je.
* Kada je naše društvo počela da nagriza i uništava ta sveopšta estradizacija?
- Generacije su odgajane na neukusu. Mi smo promenili osnovni koncept, umetnost je zamenjena primitivnom zabavom. Ali, dok postoje stotine hiljada onih koji to žele da gledaju i slušaju, nemamo prava da kažemo ništa. Nije demokratski. Od 90-ih godina i raspada one velike države, počeo je ne samo raspad jednog političkog koncepta već vrednosti. Od tog trenutka počinje proces obezvređivanja. I drugi su se oko nas urušili, svako u skladu sa svojom tradicijom. Istina, različiti su odnosi prema sopstvenoj kulturnoj tradiciji. Hrvati i Slovenci do nje drže neuporedivo više nego mi...
RUSKI KLASICI
* Radili ste do sada Gorkog, Dostojevskog, Gončarova, Ostrovskog. Koji vam je ruski klasik najdraži?
- Možda Čehov kojeg se tek spremam da režiram! Radio sam ga samo jednom, kao student III godine FDU. Nadam se da ću biti u prilici da se njim bavim kao i Gogoljem, kojeg takođe, do sada nisam postavljao na scenu.
ACA POPOVIĆ
* Medju vašim pozorišnim naslovima posebno mesto zauzima Aleksandar Popović. Režirali ste pet njegovih dela, a najesen ćete u Republici Srpskoj postaviti na scenu još jedan njegov komad?
- Smatram ga najznačajnijim dramskim piscem našeg vremena. Možda ja nisam dovoljno kompetentan kada je Aca Popović u pitanju, možda sam ga toliko puta radio i zbog toga što smo bili veoma bliski... Stalno imam osećanje da nema ono mesto koje zaslužuje u našoj pozorišnoj kritici. Jedino mu se svojim esejima dostojno posvetila Mirjana Miočinović.
