Skulptura u Srbiji u drugoj polovini prošlog i početkom 21. veka nije dobila ništa manja međunarodna priznanja od slikarstva. Ostalo je zabeleženo i da je Henri Mur prilikom svoje izložbe i posete Beogradu 1955. bio zadivljen skulpturom Matije Vukovića. Dragomor Arambašević, čija kompozicija žene sa golubovima krasi glavni ulaz u paviljon "Cvijeta Zuzorić" je svojim delom ukrasio na desetine reprezentativnih pariskih palata, reputaciju evropske umetnice stekla je u Parizu i vajarka Vuka Velimirović...
Ali, šta mi znamo o njima? Poznajemo li njihova dela?
Nije nam poznat čak ni opus mnogih naših savremenika, ili onih koji su bili doskora među nama. Šta biva sa delima posle smrti autora kad atelje treba iseliti? Pa i oni živi jedva uspevaju da se kreću i stvaraju u svojim pretrpanim radnim prostorima.
Skulptura, značajan i integralni deo nacionalnog kulturnog bića može tek da se odgoneta po nekoliko vajarskih kolonija u Srbiji i delima u javnom prostoru.
Naravno to nije i najbolja prezentacija naše savremene skulpture iz objektivnih razloga, jer pokriva samo jedan njen deo i ne pokazuje najbolja i najkarakterističnija dela autora.
Ono što imaju Minhen, Kopenhagen, Atina, Zagreb... nedostaje Beogradu. Reč je o značajnoj ustanovi kulture - gliptoteci: sasvim specifičnom muzeju skulpture. Tu se sabire ono po čemu bi se konačno mogao očitati kontinuitet u ovoj grani likovne umetnosti. Dakle od gipsanih odlivaka srednjovekovne plastike, poput onih koji se čuvaju u beogradskoj Galeriji fresaka, i gipsanih odlivaka dela u trajnom materijalu. Kolekcije nastaju delom iz otkupa, ali na najveći deo (kad je reč o savremenom stvaralaštvu koje je tu izloženo) - vajari i njihovi naslednici zadržavaju autorska prava. Kompozicija "Prvi srpski ustanak" koja je pre više od decenije izlivena u bronzi i postavljena na mesto nekadašnjeg Jankovićevog "Borisa Kidriča", do tada je kao gipsani original dremala, isečena na komade, u podrumu jedne beogradske gimnazije.
Samo se može slutiti šta je sve propalo, ili se i dalje nalazi po beogradskim tavanima, šupama i podrumima.
Kad sredina, poput naše, nije svesna svojih vrednosti - ne prepoznaje ih i ne čuva - ne može očekivati da je drugi uvažavaju, prepoznaju onakvom kakvom bi se ona volela prikazati - a da ništa i ne preduzima.
Srbija ima sjajnu skulpturu, Beograd ima toliko napuštenih zdanja industrijske arhitekture i sasvim ravnodušnu kulturnu politiku. Istorija srpskog vajarstva počinje krajem 19. i početkom 20. veka i to pod uticajem akademizma ili neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma - i početaka nečeg što se može naslutiti kao impresionističko, rodenovsko ili secesionističko shvatanje u skulpturi.
Prva i druga decenija 20. veka donose, samo relativne novine, a treća donosi bitne promene - "konstruktivno" i "sintetično" poimanje skulpture i pokušaje avangardizama. Četvrta decenija obiluje intimizmom, realizamom i socijalnom umetnošću. Peta decenija je doba socijalističkog "angažovanog realizma", a posle 1950. godine nastaje konceptualni prelom - novo doba srpske skulpture.
AUGUSTINČIĆEV "PAVELIĆ"
Zagrebačka Gliptoteka je startovala 1937, pa je i sačuvala više i bolje. Po sačuvanom se onda može odgonetati ne samo avangardnost umetnika, sredine, već i društveno-politički tokovi. Da nije Zagreb imao Gliptoteku, ne samo da ne bi bila očuvana značajna vajarska ostvarenja već i "pikanterije" poput dva Pavelićeva portreta (u depou) koja je izvajao Antun Augustinčić.
RODONAČELNICI
Vajarstvo se u Srbiji u 19. veku razvijalo pod velikim uticajem antike, a za rodonačelnika srpske skulpture se smatra Petar Ubavkić (1850 - 1910), prvi srpski vajar, školovan u Minhenu i u Rimu. Sledi ga Đorđe Jovanović (1861 - 1953) sa više od 300 dela koji je na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889. dobio bronzanu, odnosno zlatnu medalju.
Topliji i bliži svojom skulpturom od ove dvojice je Simeon Roksandić (1874 -1943). U dva-tri portreta i u figurama dece, kao i na dve najpoznatije skulpture - "Ribar" (Fontana na Kalemegdanu, Beograd) i "Dečak sa razbijenim krčagom" (Čukur česma, Dobračina ulica, Beograd) postigao je sklad između plastičnih i emotivnih vrednosti.
MATIJA VUKOVIĆ
Kad je novi "stanar" nasledio atelje Matije Vukovića, njegovu skulpturu je od propadanja spasavao tadašnji direktor MSU Radislav Trkulja organizujući posthumnu retrospketivu velikom vajaru. Ipak gipsane skulpture su završile - u nadi da će biti odlivene - u činovničkim kuloarima Bora. Kad su naslednici čistili Palavičinijev atelje, Muzeju savremene umetnosti poklonili su "trotonac" pun gipsanih skulptura.
