|
Visoka škola sarajevskog marifetluka
izvor : novosti online foto: vn 09.10.2016.
Koliko je Ivo Andrić naš izistinski savremenik, koliko su njegove misli i zapažanja i danas aktuelni može da nam potvrdi samo nekoliko rečenica iz njegovog proročanskog Pisma iz 1920. godine. Pišući o nacionalnim odnosima u Sarajevu iz tih vremena nobelovac kaže: "Fatalna karakteristika mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama."
Sve ono što će uslediti u prošlom veku, pa i ovih godina, meseci i dana, govori nam da se, nažalost, ništa nije promenilo i da su "nastupi nesvesne mržnje" konstanta tog prostora.
USIJANjE oko rezultata za izbor načelnika opštine u Srebrenici, i matematička alhemija Centralne izborne komisije BiH iz Sarajeva, samo su potvrda da su zvučne reči "Brat je mio, koje vere bio" ili "Tuđe poštuj, a svojim se diči", zapravo bile vekovno zavaravanje. Dešavanja oko Srebrenice podsećaju malčice i na ne tako davnu prošlost kada je u proleće 1989. godine BiH trebalo da delegira člana u Predsedništvo SFR Jugoslavije koje je ostalo upražnjeno istekom mandata Raifu Dizdareviću. Jedan od kandidata je bio profesor dr Nenad Kecmanović, redovni profesor Fakulteta političkih nauka, koji je doktorirao sa nepunih 28 godina i koji je uživao nepodeljen autoritet u intelektualnim krugovima u svim delovima Jugoslavije. Njegove redovne kolumne, sedamdestih i osamdesetih godina u beogradskom NIN-u, u kojima je neretko bio kritičar političke stvarnosti, izazivale su ogromno interesovanje kod svih slojeva čitalaca. Mogućnost da on bude član Predsedništva države, srpska Bosna je željno iščekivala, jer se pretpostavljalo da će Srbin u kolektivnom rukovodstvu svojim glasom promeniti postojeću ravnotežu i da će zajedno sa predstavnicima Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore doneti prevagu nad hrvatsko-slovenačko-makedonskom koalicijom, kojoj se bosanski predstavnik do tada redovno priklanjao i održavao postojeće stanje.
Za razliku od srpskog naroda, pomen Kecmanovića kao kandidata nije blagonaklono dočekana kod većeg dela sarajevskih funkcionera, naročito onih koji su pripadali klanovima Dizdarevića i Pozderca. Signal za opasnost alarmiran je kada se došlo do procene da Kecmanović ima mnogo više izgleda od dr Zdravka Grebe da ode u Beograd.
Da bi se sprečila inauguracija jednog takvog samostalnog intelektualca, pogotovo Srbina iz Bosne i Hercegovine, na scenu stupa samo Predsedništvo BiH saopštenjem u kome se, prema detaljnim podacima Službe državne bezbednosti BiH, ali i savezne tajne službe Jugoslavije, tvrdilo da je dr Nenad Kecmanović održavao kontakte sa stranim diplomatama, sa "nekim stranim ličnostima među kojima su utvrđeni i obaveštajci". Čelnici bosanske tajne službe, da bi potkrepili svoje dokaze, još su naglasili da je dr Kecmanović zbog sumnji da sarađuje sa stranim obaveštajcima praćen i prisluškivan još od 1982. godine.
Posle ovog saopštenja, po ustaljenom i oprobanom policijsko-partijskom mehanizmu, na obalama Miljacke kreće lavina optužbi. Među prvima se javio Muhamed Berberović, član CK SK Bih, optuživši dr Kecmanovića da je dobio poziv od direktora Američkog kulturnog centra da poseti SAD i bude gost američke vlade, gde je "mogao biti zavrbovan". Oglasili su se i tadašnji ministar bosanske policije Muhamed Bešić i šef tajne policije Sredoje Nović, objašnjavajući kako su oni upozoravali dr Nenada Kecmanovića da se druži sa stranim obaveštajcima i da o tome postoji informacija koja je dostavljena saveznim bezbednosnim službama. Afera "Kecmanović" punila je novinske stupce u celoj zemlji, što je i bio cilj naredbodavaca iz Sarajeva.
U javnosti je stvoren utisak da Kecmanović sarađuje sa zapadnim obaveštajcima, što je normalno podrazumevalo da nije podoban da bude član Predsedništva SFRJ. Oklevetanom profesoru nije preostalo ništa drugo do da povuče kandidaturu za ovu visoku funkciju iako nikad nije ponuđen ni jedan jedini dokaz za tu gomilu gromozornih optužbi. Nije mu mnogo pomogla, na opšte iznenađenje, ni reakcija Staneta Dolanca, potpredsednika Predsedništva SFRJ i predsednika Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka Jugoslavije, kao najodgovornijeg čoveka u zemlji za bezbednost, koji je demantovao bosansku policiju i službu bezbednosti, izjavom da u Federaciji nikada i niko "nije dobio bilo kakvu zvaničnu informaciju o dr Kecmanoviću, niti se o tome ikada raspravljalo".
Poturena priča da je Nenad Kecmanović saradnik stranih agentura dobila je pravo građanstva i godinu dana kasnije uskraćena mu je i kandidatura za rektora Sarajevskog univerziteta. Tada je u Predsedništvu SFRJ već bio jedan drugi Srbin koji među svojim sunarodnicima neće biti upamćen po dobru. Bio je to Bogić Bogićević, koji pored toga što je zaseo u stolicu kolektivnog predsednika države postao je i član Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Njegov izbor za ovu najvišu funciju u zemlji pokazaće pravo lice visoke škole sarajevskog marifetluka.
Po eliminaciji Nenada Kecmanovića "gospodari komunističke Bosne" odlučuju da član Predsedništva iz ove republike bude izabran na opštim izborima. Kako su prethodni članovi, Branko Mikulić, Hamdija Pozderac i Raif Dizdarević bili pripadnici hrvatskog i muslimanskog naroda, red je ovog puta bio na Srbina. U izbornoj trci su se našla trojica kandidata: Marko Ćeranić, tadašnji predsednik Vlade BiH, Bogić Bogićević, omladinski funkcioner, pripadnik Mikulićevog klana, i Dragan Kalinić, netipičan i nepredvidiv političar, nekadašnji predsednik Saveza studenata Jugoslavije i tada reformista Ante Markovića. Događaji koji će uslediti pokazaće da je i on bio preteći faktor za razbijanje ustaljene ravnoteže u Predsedništvu Jugoslavije i velika uzdanica srpske Bosne.
Dobri poznavaoci sarajevskih prilika tvrdili su da je u toj izbornoj trci Kalinić najozbiljniji kandidat. Bio je dobar i ubedljiv govornik, evropskog izgleda i vrlo vešt u ophođenju sa izgrađenom kulturom u javnim nastupima.
Odlučivši se da narod bira člana Predsedništva, prvi i jedini u Jugoslaviji, ponesena politička elita sa Miljacke ide korak dalje i odlučuje da se kandidati predstave na Televiziji Sarajevo. Na njihovu žalost, i ovom prilikom dr Dragan Kalinić je ostavio daleko najbolji utis
Miroslav Janković, politički komentator i urednik dnevnika "Oslobođenje" neposredni svedok svih ovih zbivanja, u neobjavljenoj knjizi o Sarajevu i Bosni: "Dugo putovanje u rat" piše:
- Pre glasanja, u "Oslobođenju" smo odredili trojicu novinara koji će unapred napraviti razgovore sa svom trojicom kandidata, kako bi odmah nakon izbora imali intervju sa pobednikom. Ja sam određen da napravim razgovor sa Ćeranićem, a koleginica Snježana Rakočević sa Draganom Kalinićem. Mi smo razgovore obavili dan uoči glasanja. Novinar određen da intervjuiše Bogićevića i pripremi tekst, nije ni pomišljao da to uradi, jer niko nije verovao da on može biti izabran - zapisao je Janković. - Došao je 29. jun 1989, dan glasanja. Uveče iz Republičke izborne komisije naš, tamo dežurni novinar, javlja da je, prema nezvaničnim informacijama, pobedio Kalinić. Rakočevićeva dorađuje prethodni razgovor naknadnim pitanjima "pobedniku" dr Kaliniću. Radio Sarajevo u vestima u 22 sata, istog dana javlja da je, opet nezvanično, pobedio Kalinić, da je Marko Ćeranić drugi, a Bogić Bogićević tek treći. Ujutro nove vesti. Kalinić je prvi, odnosno vodi kako se to tada govorilo, drugi je Bogićević, a treći Ćeranić. I napomena: ima jedan broj opština i glasačkih mesta koja još nisu ni obrađena. Te opštine su u Posavini i dve gradske, sarajevske: Stari grad i Centar. Uveče, dakle drugog dana, nove vesti: vodi Bogićević... ujutro konačni rezultati: pobedio (zvanično) Bogić Bogićević, Kalinić drugi, Marko Ćeranić treći.
NEDOSLEDAN KOLEKTIVNI ŠEF
Posle ujdurme oko izbora člana Predsedištva SFR Jugoslavije iz Bosne i Hercegovine, Sarajevo je danima brujalo o lažiranim izborima, pričalo se da su policajci svojim kolima nosili "Bogićeve džakove" sa duplim glasačkim listićima, na kojima je bilo zaokruženo njegovo ime u Bijeljini, Brčkom, Orašju, Šamcu i Odžaku. Tako je Bogićević izabran za "kolektivnog šefa" koji će svojim glasom sprečiti uvođenje vanrednog stanja koje je bilo poslednja šansa da se spreči izbijanje građanskog rata.
Docnije će po Beogradu ići priča da je Bogićević bio ucenjen pretnjom da će se obelodaniti kompromitujuće fotografije na kojima je on u slobodnim scenama sa još slobodnijim damama.
|
