 |
Tanja Bošković: Nisam fatalna glumica
Izvor:novosti online Datum: 22.02.2012
Zvali su je „švedska sfinga“, „misteriozna strankinja“, „božantvena Greta“... Jedna je od retkih Evropljanki koja je uspela ne samo da preživi eru nemog filma, već da se proslavi posle nje. Na vrhuncu slave, nakon ostvarenja „Žena sa dva lica“, povukla se iz javnog života: nije se pojavila pred kamerama ni kada je dobila počasnog Oskara za doprinos filmskoj umetnosti, sredinom pedesetih godina prošlog veka.
I danas, dve decenije posle njene smrti, ostala je neokrnjena tajna Grete Garbo. Baš tako se zove i drama hrvatskog pisca Mira Gavrana koju ćemo u subotu premijerno gledati na sceni „Madlenijanuma“, u režiji Đurđe Tešić. A u ulozi fatalne Grete, „fatalna“ zvezda srpskog glumišta - Tanja Bošković. Koliko je izazovno (i teško) igrati divu o kojoj svi mi imamo neku svoju predstavu?
- Sigurno da svako ima svoje viđenje i sećanje, relativno nepouzdano - kaže popularna glumica. - Pripremajući se za ulogu vraćala sam se na ono što je odigrala, intervjue koje je dala, probne snimke i privatne fotografije. Komad nije dokumentaran, ali kao i u svakoj ulozi, morala sam da se na nešto oslanjam. Ono što sam saznala predstavljalo je „čvrstu tačku“ u odnosu na koju sam gradila konstrukciju: priču o usamljenosti i odluci da napusti glumu. Unutar jedne tako grandiozne ličnosti, koristila sam sva raspoloživa sredstva maštajući na ovu temu...
* Kojim sredstvima ste gradili Gretin lik?
- U drugoj sceni komada postoji rečenica: „Kad mi je bilo sedam godina, pomislila sam da bi za tatu i mamu bilo mnogo bolje da se nisam ni rodila.“ Ako tako razmišlja jedno sedmogodišnje dete, mora biti da je bazično bila uzdrmana i kao odrasla žena. Reč je, izvesno, o osobi sa veoma bogatim unutrašnjim životom. Sve što sam mogla da smislim, osetim, dobijem u „sapatništvu“ sa ostatkom ekipe - utkala sam u njen lik. Našu Gretu obeležio je, na neki način, i ovaj strašni kijamet proteklih dana u Beogradu. Zahvaljujući njemu mogla sam da razumem kako je izgledao Stokholm zimi, bez grejanja, u vreme kada su njeni siromašni roditelji imali tek za hranu.
* Do kakvih ste zaključaka došli upoznajući se sa Gretom „javno i privatno“?
- Sva je u kontrastima. Istovremeno preosetljiva i strahovito snažna. Velika je neprilika naći se izvan svog jezika i okruženja. Mislim da je time najdublje bila ranjena. Pobegla je i napustila karijeru, više nije mogla da podnese to bezobzirno trošenje Holivuda. Privatno, bila je gotovo asketa. U jednom momentu, u drami kaže: „To tamo, na filmskom platnu, nikada nisam bila ja.“ Ali koliko god se glumci opirali, uloge ostavljaju trag na nama kao što i mi nešto dajemo njima. Mi smo i „to“ što tumačimo.
* Ipak, umetnost je i znati povući se na vreme i ući u legendu?
- Zavisi. Lilijan Giš i nije trebalo da se povlači do duboke starosti. Posedovala je zadivljujuću vitalnost u poznim godinama. Greta, pak, nije želela kompromise, da se odrekne sebe, da joj studiji kroje život na bilo koji način. Svoje kreativno biće ugušila je zarad života. A tanka je granica između to dvoje.
* I za vas je oduvek važilo da ste fatalna žena srpskog filma?
- Nikad sebe nisam tako doživljavala. Naprotiv! Volim da kažem da sam bila fatalna koliko i plava šerpa sa tufnama! Ono što je moja sličnost s Gretom jeste jedna vrsta nesnalaženja u socijalnim odnosima. Moja socijalna inteligencija u glumačkim okolnostima potpuno je nerazvijena. Nisam fatalna i zato što sam odgajana da služim drugima: porodici, pozorištu, lepoti...
* Šta vam je danas najveći izazov?
- Ima stvari koje želim i koje ću, izvesno, tek uraditi. Sve što sam do sada poželela, dobila sam. Stiglo me je. Svejedno da li na sceni u Beogradu, Leskovcu, Rijeci, Tivtu... Neke uloge su bile uspešne, neke ne. Nekima sam bila dorasla, nekim nisam. Eto, dobila sam „Mirandolinu“ kad za nju nisam bila spremna. I bruka je koliko sam bila loša. Ali i to treba izdržati...
ŽENSKA SUJETA
Od svih uloga izdvajate onu u „Priči o konju?
- Lidija Pilipenko je ceo ansambl podigla za koplje iznad naših tadašnjih mogućnosti. Hvala joj na tome i danas, posle trideset godina... Uloga nema više od 40 rečenica, ali se i sada mnogi sećaju te predstave. Inače, četiri puta sam igrala životinje, pet puta muškarce i sva životna doba: od deteta do umiranja. Moja treća pozorišna uloga bila je žena s brkovima i dlakavim mladežom. Trudim se, najviše što mogu, da se pretvaram u nešto drugo. Tako se izlečite od ženske sujete. Profesor Bajčetić nas je na prvoj godini Akademije učio da i bukvalno treba da operemo svoje lice pripremajući se za „drugost“.
PRODAJA MAGLE
- Filmovi su postali „mali“ onog časa kada su se sveli na novac, konzumaciju, deo potrošačkog sveta. Film je „udavljen“, izgubio je značaj, s nekim bednim temama već krajem prošlog i početkom ovog veka. Sve se svodi na politiku. Zgrožena sam. Ljudi se više ne bave umetnošću. Prodaje se magla.
V.S.
|
