BEOGRAD je i dalje jedini veliki grad koji ima muzički teatar na prostoru nekadašnje Jugoslavije (Pozorište na Terazijama), ali je verovatno i jedna od retkih evropskih metropola koja nema kabaretski teatar. Po definiciji, reč je o vrsti zabavnog pozorišta, čiji se program uglavnom sastoji od šansona, skečeva, satira i kratkih formi inspirisanih kritikom političke i društvene svakodnevice...
Kada je o satiri reč, iako se čini da je naše vreme „dušu dalo“ za nju, postala je „incidentna“ pojava i na ostalim pozorišnim scenama. Zašto nam je otupela oštrica stvaralačke kritičnosti i hrabrosti, intelektualnog i umetničkog promišljanja?
- Svako vreme koje se naziva „kriznim“ pogodno je za satirično pozorište. Pošto se svet preselio iz blagostanja na teren krize, svaka bi zemlja mogla da se bavi ovom vrstom teatra, ne samo naša - kaže Milan Gutović. - Mi, naravno, imamo kadrove za tu vrstu pozorišta, ali nismo blesavi da se time bavimo. Nije u pitanju odsustvo hrabrosti već volje da radimo besmislene poslove. Satira treba da ismejava lošu vlast i da se tako protiv nje bori, jer joj je to zadatak. Naša bezvoljnost je prirodna, budući da znamo da se protiv vlasti u Srbiji može boriti samo bagerima.
Da se još predratni (nažalost, tragično stradali) glumac Aca Cvetković bavio kabareom, podseća naš drugi sagovornik sa dugogodišnjim iskustvom u ovom načinu mišljenja i izražavanja, Pavle Minčić:
- Ono s čim sam ja počeo, nazvao bih poetsko-satirični teatar. Kabare je glomazniji. Nastao je u kafani i nije imao tekst, već temu. Nekada sam maštao o kabareu u kome bi se našli jedan Brana Crnčević, Matija Bećković i Brana Petrović i improvizovali na zadatu temu. E, to bi bio kabare! Gledao sam svojevremeno Iva Montana i Šarla Aznavura i shvatio da su njihove improvizacije fiksirane, negde unapred mentalno pripremljene. Danas se, pak, sve najčešće pretvara u pamflet.
Minčić dodaje da je veoma važno da satira ne bude „prst u oko“, kao što je to bilo uobičajeno u nekim našim rado gledanim programima:
- Kad nekog „iscrtaš“ do kraja, onda to nije to. Treba publici prepustiti da zaključi. Štos je Staljina igrati bez brkova, Čerčila bez tompusa. Ali da to bude njihova misao, pa da gledalac odgoneta na koga je izvođač mislio. Ka realizmu treba težiti, a nikad stići. Kod nas ima dosta glumaca koji pevaju i sviraju. Tu nije reč o satiri koja je, na prvom mestu, književni izraz. Zato je važna sprega pisac - izvođač. Danas sve vrvi od tema, ali ne i od rezultata. Dešava se da se umetnici zalete na jednu društvenu pojavu, dok toliko drugih stvari ostane neprimećeno.
Naš sagovornik ističe da je, kad je o zabavljačkom teatru reč, zadivljen darom i veštinama nekih glumaca. Pre svega onih koji igraju u Pozorištu na Terazijama:
- Kad sam radiš, malo i obnevidiš. Ne uočiš sve, kao kad posmatraš sliku iz prevelike blizine. Ovakvih sadržaja u prošlosti je više bilo na televiziji nego u teatru, koji je stalno u osnivanju nekakvih „malih“ scena. A stalna kabaretska bi nam dobro došla, makar i tamo gde je počela. U kafani. Uostalom, tu su joj i izvori...
NOVAC NIJE PRESUDAN
Glumac Milan Gutović dodaje i da je Beograd valjda jedini grad na svetu s tolikim brojem stanovnika koji nema kabare: - Nekada sam se angažovao za taj projekt, ali sam doživeo neuspeh. Istina je da sve prirodno zaživi kada ima novca, mada on nije presudan. Potrebni su pre svega ljudi, tek onda prostor i sve ostalo u centru grada. A taj prostor bi trebalo da bude specifičnost grada, da stekne ugled među Beograđanima i publike u prolazu. Konačno, ono što bi moglo da se tu vidi, nikako ne bi trebalo da bude ni slično repertoarima drugih pozorišta.
