|
Kusturica: Šamarom na “iskorak“
Izvor: novosti online Datum:21.12.2012
 Emir Kusturica o banjalučkom „Boriku“, „Zemlji krvi i meda“ i komunikaciji Srba sa svetom. Psi rata žele ubistva. Anđelinina „marmelada“ iz kuhinje onih koji su diktirali rat
Emir Kusturica otvoreno kako samo on ume, tumači najnovija previranja medju „bivšom braćom“, u kojima je često i sam „na meti“.
Andrej Nikolaidis navodi da bi aktiviranje eksploziva u dvorani Borik u Banjaluci predstavljalo „civilizacijski iskorak“. Možete li da zamislite Srbiju i RS posle takvog „iskoraka“?
- Sve mogu da zamislim, ali neću. Da sam na mestu predsednika Tadića, pribegao bih jednostavnom rešenju. Predsednik svakome od „prijatelja“, pre svega beogradskih, koji sada brane predlagača „civilizacijskog iskoraka“ i brane tezu da su nam dva predsednika i patrijarh bolji mrtvi nego živi - treba da zalepi šamarčinu! Sve uz komentar: „Izvini, nisam znao da si to ti“. To bi najefikasnije rešilo situaciju. Ja svoju priliku da to učinim, ako mi se ukaže, ne bih propustio.
Otkuda potreba u pojedinim krugovima da se brani ekstreman stav kakav je Nikolaidisov?
- Taj ekstremista pripada psima rata. Njihovo zaduženje je da pripreme scenografiju za neko buduće zlo. Ne znam šta planiraju da rade sa običnim narodom ako su za čelnike Srbije, RS i SPC namenili eksploziv. Taj čovek poziva na ubijanje. Scenario je isti, kao i prilikom rušenja Jugoslavije: psi rata su imali funkciju da nas pripreme za užas koji neko negde priprema, da uguše glasove razuma
Sa Nikolaidisom već imate istoriju sukoba. Ustavni sud Crne Gore ukinuo je presudu prema kojoj je on bio dužan da vam isplati odštetu za ranije uvrede.
- Vredjati je lako, jer nema odgovornosti. Njegov posao je da plasira laži. Su?enja traju unedogled, presude se poništavaju, a laž ostaje da pluta pokušavajući da proizvede efekat zbog kojeg je i smišljena. Ja u kondicionalu napišem: „Da je Milošević u džepu imao atomsku bombu mogao bi da se ponaša kao što je činio“. Onda pročitam iz njegovog pera da „Kusturica žali što Milošević nije upotrebio atomsku bombu“.
Suština je da prilikom svakog osvajanja ovih prostora okupatore dočekuju sluge koje se utrkuju da im pomognu. Medjutim, psi rata su sada glasniji, ne govore samo laži o meni, u me?uvremenu su njihove težnje evoluirale: sada prizivaju „civilizacijski iskorak“. Nikolaidisov cilj je da sebe promoviše, do sada, valjda, nije imao velikog uspeha, pa je počeo da govori u ravni koja ne sadrži ništa humano: sada poziva na ubistva. Mnogo imamo „intelektualaca“ koji ne vole Srbiju, ali vole „veliki svet“ koji je pobio 40 miliona Indijanaca, sedam miliona Indijaca, šest miliona Jevreja, dva miliona Srba u Prvom svetskom ratu i još milion u Drugom...
Uglavnom ne želite da odgovarate na „prozivke“, kako kažete, pojedinih „beogradskih kvaziintelektualaca“, koji „sa svetom komuniciraju“ kada posete fri-šop“.
Život je tako namestio, da za prijatelje imam ljude iz velikog imperijalističkog sveta. Lako je razgovarati sa Džimom Džarmušom ili Ejbelom Ferarom o pravdi i nepravdi, teže je sa Borkom Pavićević ili piscem Arsenijevićem. Ovi naši bi da budu „veliki svet“, a da pri tome ne pro?u kroz proces kojim bi to postali. Kada ova grupa ljudi pokazuje višak simpatija za Nikolaidisa, pa još dodaju da bi pomenutog neko da „linčuje“ zbog napisanih budalaština, ona ideja o šamaranju s početka razgovora pokazuje se kao najefikasniji lek za njih. Svaka ideja o svetskoj komunikaciji propada zbog provincijalizma ljudi koji gaje otpor prema sopstvenoj kulturi. Bez odgovora na pitanja ko si, šta si - nema kulture, „konsultujte“ Kanta ako meni ne verujete.
Najznačajniji turski reditelj Nuri Bilge Čejlan je došao u Srbiju, uprkos pozivu Udruženja „Srebreničke majke“ da to ne čini.
- Čejlan je ličnost koja dobro zna istoriju, uz to što je jedan od najvećih reditelja današnjice, relaksiran je i uspešan čovek, pa je sa njim lako razgovarati. Moj greh je prvo bio što, navodno, „nisam dovoljno“ osudio zločin u Srebrenici, sada je i to evoluiralo, pa tvrde „da sam sara?ivao sa zločincima“ i da me zbog toga treba ignorisati. Me?utim, bilo je glupo očekivati da takav autor, poput Čejlana, nasedne na ovako glupu konstrukciju, na sarajevska podmetanja i „obuku“ Mira Purivatre o tome ko je i šta je Emir Kusturica. Moj stav o Srebrenici svima je jasan: dogodio se užasan zločin. Stradali su nevini.
Umesto dostizanja pravde, precizne, jasne, nedvosmislene, već na početku rata mnogi su se, nažalost, bavili propagandom: čim se zapucalo pojavio se broj od 250.000 mrtvih. Podaci Crvenog krsta „kažu“ da je u Bosni stradalo 110.000 ljudi, od toga 36.000 Srba. Dakle, nije stradala samo jedna strana, ali šta zna Crveni krst... Cilj propagande od 250.000 mrtvih nije ispunjen, a slutim na kojoj strani su psi rata „podbacili“ kada su projektovali krvoproliće. Omaklo im se...
Za film Andjeline Džoli tvrdite da je propaganda, bez umetničke vrednosti.
- Andjelina Džoli, veliki svetski reditelj i nezaobilazna svetska intelektualna pojava 21. veka, došla je do svojih brojki silovanih i stradalih. Šta zna Crveni krst! Ona je posle 20 godina portparol ideje o onom broju od 250.000 mrtvih, medju kojima Srbe niko ne pominje. Kada se uzmu u obzir njene izjave da su joj u pisanju scenarija pomagali Vesli Klark i Ričard Holbruk, oni koji nisu uspeli da dosegnu broj od 250.000, sve je jasnije. Kakav autorski tim! Na najvišem nivou!
Konsultovala je ljude koji su diktirali prirodu i razmere tog rata.... Njen posao je da sferu činjenica zameni lažima, jer istina može biti opasna po vlast koja je planirala toliko mrtvih. Drago mi je što su neki, poput Bjelogrlića koji je film nazvao „marmeladom“, i Bate Živojinovića, „Valtera koji brani Sarajevo“, reagovali na ovaj pamflet.
N.J.
|
