 |
Puriša Đorđević: Nesreća ne traje večno
Izvor:vecernje novosti Datum: 04.03.2012
Kako da ne pišem kada mi je pisaća mašina bila jastuk? Tako nam govori bard srpskog filma Puriša Đorđević, dok zagledamo korice njegove nove zbirke priča “Osam kila sreće”.
Sada ga, kaže, više okupiraju reči. Projektori od Praga do San Franciska izvrteli su 77 njegovih filmova. Za sve slike iz Mladomirovog života, kako mu je pravo ime, neophodno je gigantsko platno: želeo je da igra fudbal, a postao reditelj. Kao dečak otišao je u partizane. Odatle u nemački logor. Posle rata stao je iza kamere i proslavio se tetralogijom - “San”, “Devojka”, “Jutro” i “Podne”. Njegovi junaci mladalački su snevali o sreći u ratu. O čemu on sa 88 godina sanja u miru?
- Sanjam onu mlinarevu ćerku iz rodnog Čačka. Svi smo pre rata bili zaljubljeni u nju. A ona se u tami bioskopa jednom iznenada okrenula i poljubila me u obraz. To je za mene najveća avantura u mom muškom životu i najlepša uspomena.
* Koliko kila ste srećni?
- Onog momenta kada se probudim ja sam drugi čovek. Nisam sanjiv. Radujem se svemu. Radujem se kada radim gimnastiku uz stare šlagere. Oni mi daju impuls. Onda otvorim prozor i to svoje raspoloženje bacim na terasu gde mi raste predivno cveće.
* Koji je žanr ovo što sada živimo, a što nazivaju bolnom tranzicijom?
- Nikada ni u jednoj državi nisu svi dani bili srećni. Ovo stanje je bogom dano za umetnike. Zašto je Dostojevski tako genijalno pisao? Zato što je rekao da je Rusija nepoznata zemlja i da ju je iskoristio.
* Može li kamera išta da “štrbne” od ove letargične Srbije?
- Osnovna uloga srpskog filma danas je da pravi ironične zapise u odnosu na ovo šta nam se dešava. Ima još dobrih autora. Volim “Turneju” Gorana Markovića, kao i dokumentarac o hrabrom momku Srđanu Aleksiću iz Trebinja. Dragojevićeva “Lepa sela” su savršen film. Dovoljna su svega dva-tri kvalitetna filma da održavaju kinematografiju. Zaboravih Kusturicu koji je u pet najboljih režisera sveta. Njegovo selo postaće Holivud na srpski način. On podiže i grad posvećen Andriću, ali mu se niko živi iz Ministarstva kulture ne obraća.
* Koliko je film postao rob stereotipa i ubitačno političko oruđe? Potvrđuje li to i prvenac Anđeline Džoli?
- Neukusno je kada lepa glumica hoće da bude scenarista i režiser, a ne nalazi motive u svojoj prošlosti nego dolazi u Bosnu.
* Imaju li naši političari “štofa” da vode državu kroz ove lomove?
- Svaki od njih uobražava da može da vodi Srbiju. A pitanje je da li mogu da vode svoju porodicu, svoje sinove i kćeri.
* Simpatišete li nekog od njih?
- Što se tiče filmskog izraza, najviše mi se sviđaju Boris Tadić i Čeda Jovanović. Čeda bi mogao da bude jedna velika tema, još od svog prvog pojavljivanja koje ima lep naslov: “Čedo, oženi me”. Imao sam prilike da se nekoliko puta sretnem i sa Koštunicom, koji mi je kao predsednik SRJ uručio i orden. Vrlo je simpatičan. Vuk Drašković je pisao scenario za moj film “Afera”, koji je otišao na cenzuru i nikada nije prikazan.
* Koga biste od njih četvorice “utisnuli” na traku?
- U ovom momentu najzahvalniji za film je princ Aleksandar Karađorđević. Šta on radi, kako provodi vreme, o čemu mašta. To je sjajna tema. Dobar dokumentarac mogao bi da se napravi i o Matiji Bećkoviću.
* Smatrate li da je preveliki luksuz podela na dve Srbije, kada nas “bela kuga” sve gura pod onu sudbinsku šljivu?
- Najvažnija stvar je doživeti poraz. Nikada jedna nesreća ne može da traje večno. Pošto sam seljačkog porekla, apsolutno verujem u naš svet koji se hrani i ironijom. Kada jednog poznanika iz mog sela pitam kako je, on mi odgovara: malo, malo, pa Nova godina. Ovom narodu je budućnost u ironičnom odnosu prema svemu što se dešava. To će ga jednog dana izvesti na pravi put. Imamo sjajne pesme, sjajne ratove i sjajnu decu.
* Za istoriju kažete da je lepa žena koja se preudaje. Jesu li njeni novi muževi uglavnom - pobednici?
- Mi smo pobedili rat, ali je najteže pobediti mir. Video sam i rat i Nemce. Kad je bila opsada Kraljeva borili smo se zajedno sa četnicima. Ali, politika iz Londona i Moskve bacila je jabuku razdora. Apsolutno sam za pomirenje. Ne interesuje me ko je pobedio. Mene za rat vezuju samo uspomene na poginule. I četnike i partizane.
* Je li tačno da su na vas od Tita veći utisak ostavile kubanske cigare koje ste krišom kupili sa njegovog stola?
- Kad sam ga video nekako mi je bio nizak. Ni senka one markantne figure koju smo u bronzi sretali na trgovima. Ipak, njegove oči bile su čudo. Za vreme okupacije pojavili su se fotosi sa njegovim i Dražinim likom. Snimci Tita iz tog doba lepši su od svih slika današnjih holivudskih glumaca. Ko je pogledao njegovu i Dražinu sliku morao je da se opredeli za Tita.
* Zašto sada za njim žale i generacije koje ga nisu ni zapamtile?
- Zbog priče o fabrikama, redovnim platama i godišnjim odmorima. Ali, suština tog upravljanja bio je strah. Partija vas je danonoćno posmatrala.
* Kako ste se onda usudili na ličnu parolu: “Ne laži, snimaj ono što vidiš“, kada je i izvesni poručnik fregate iz Splita mogao da zatraži zabranu “Jutra”?
- Mogao sam jer je istina moja prava vera. Kad je film “Jutro” dobio nagrade u Puli počeo je da se prikazuje u “Kozari”. Nekome se nisu svidele scene popa obešenog u voćnjaku i kada glavnu junakinju ubija partizanski oficir. Napadali su film i mene da je to ismejavanje revolucije. To je 1966. godina kada je orkan socijalizma jak. U tom momentu Žika Pavlović i Makavejev ustaju da me brane. Tu je i Branko Ćopić. Presekao je, možda, pop Vlada Zečević koji je u jednoj diskusiji rekao: “Ljudi, pa ja sam sa Purišom bio u partizanima”.
* U jednoj sekvenci čuvenog filma vašeg druga Saše Petrovića orkestar peva: “Biće skoro propast sveta, nek’ propadne nije šteta”. Strepite li od trećeg svetskog rata kada vidite ova krvoprolića na svim meridijanima?
- Istorija je jedan veliki film u kojem se događaju i lepe i ružne stvari. Ta pesma o kojoj pričate je genijalna. Ali, o toj propasti sveta nisu pevali ni Francuzi, ni Srbi, ni Englezi, ni Rusi, nego Cigani. To je jedina rasa koju još niko ne razume. Svako ko je doživeo jedan rat, voleo bi ponovo (smeh). Ma, kakav rat i atomske bombe. Pašće neka zvezda na nas. I onda će nastupiti mir za kojim svi čeznemo.
* Verujete li u Boga? Amerikanci su vam bili simpatični kada su ga prikazivali kako pije pivo...
- Verujem da jedna prirodna sila upravlja svim ovim i nazvao bih je Bogom. Ne bih sad o pivu, ali kada sam pročitao Saramagovu ljubavnu priču o Isusu i Mariji Magdaleni zažalio sam što drugačije nisam završio film “Dva”. Možda je trebalo na kraju da snimim ljubavnu scenu između Boga i Svete Sofije, a ne da njih dvoje odlaze u nebo. Ali, ko zna da li bi to bilo prihvaćeno.
* Vidim da vam kao levičaru nije strana religija. Možda zato što levica više nije u upotrebi, kako primećuje vaš kolega Makavejev?
- Za mene je levica filozofija hrišćanstva. Tu važi postulat: radi za druge onako kako bi radio i za sebe. U tom je tajna levice i njena najveća snaga.
* Jeste li prelomili koje ćete reči poslednje da izgovorite? Ostajete li pri Majakovskom: svi smo mi pomalo konji i svako je od nas konj na svoj način?
- Ne. To je malo grubo za ono što će mi se desiti. U poslednje vreme nešto maleno stalno proleće pored mene ili me prati. Pošto mi je 88 godina, ukapirao sam da su to deca smrti. Jedan od njih mi stalno maše preko ulice i zove me da pređem na crveno. Drugi se sprijateljio sa mnom i ne da mi. Onda onaj drugi kaže: “Tužiću te kod ćaleta što šetaš sa Purišom”.
OSTRVO OSTALO HRVATIMA
Jesu li vam Hrvati po sporazumu o sukcesiji vratili ono ostrvo kod Crikvenice?
- Ma, to je jedan kamenjar sto sa pedeset metara koje se zove Školjić. Moji Čačani mislili da tamo rastu banane i da se majmuni kešaju za lijane. Čuveni motociklista Mika Šnjarić predložio mi da ga kupimo za tri miliona. Jedan jedini put sam bio tamo, ali sam posle Miki prodao svoj deo.
ČUVAO SAM MITIĆA
Verujete li i dalje u fudbalsko viteštvo, kada se tu vrte milijarde. Evo, novine pišu i da je vaš Borac nameštao utakmice...
- Fudbal mi je ostao veća strast od filma. Ne mogu da se razočaram. Redovno gledam utakmice. Najlepši dan u životu bio mi je kada smo 1946. tukli Zvezdu sa 2:1, a ja čuvao Rajka Mitića. Posle kada smo se upoznali, on me zezao: ma šta ste nas pobedili, šutirao si stalno loptu u Moravu da prođe vreme.
M.B.
|
