 |
Studija o stvaralaštvu Maramboa
Izvor: vecernje novosti Datum: 28.02.2012
Pisac Vojislav Jovanović Marambo (1884-1968) ostao je u senci slavnijih autora svog vremena, iako je njegova biografija i bibliografija oduvek bila intrigantna. Iz te senke odlučio je da ga izvede dramaturg Spasoje Ž. Milovanović u prvoj teatrološkoj studiji posvećenoj dramskom stvaralaštvu Maramboa, koju je prošle nedelje objavio Pozorišni muzej Vojvodine u okviru biblioteke - Pozorišna kultura na tlu Vojvodine.
Pet drama je Marambo objavio od 1903. do 1914. godine (“Tako reče Zaratustra”, “Naš zet”, “Naši očevi”, “Naši sinovi”, “Karijera”), a ostavio je više od 200 pozorišnih kritika, rasprava i prikaza pozorišnog života u Beogradu i Srbiji i prevod Ibzenove drame “Rosmersholm” 1905. godine. Najduže su se, međutim, na sceni igrali “Naši sinovi”.
- Zahvaljujući Beloviću, 1966. godine komad je predstavljen u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a kasnije vrlo uspešno u BDP-u i Zvezdara teatru - kaže za “Novosti” Spasoje Ž. Milovanović. - Interesantno je da su njegova dela bila u žiži uglavnom u godinama kada su se dešavale potresne situacije u zemlji, posebno u vreme studentskih demonstracija (1908, 1968, 1992. i 1996. godine).
Da li Marambo čeka neki novi talas mladalačkog bunta, tek danas je na srpskim pozorišnim scenama stidljivo prisutan. Iako je srpska drama u više navrata doživljavala književnu “rehabilitaciju”, oživljavanje Maramboa ipak je izostalo.
- Od prvih prikaza njegovih drama, posebno Jovana Skerlića i Milana Grola, pa sve do danas, kritika je u većoj ili manjoj meri iznosila jedinstveni sud: reč je o “malokrvnoj i konvencionalnoj srpskoj drami, koja se svodila na patriotsku frazeologiju ili površan vodvilj” - ističe naš sagovornik. - Studija otuda ima zadatak da pre svega analizira imanentne i implicitne poetike autora. Osnovni element joj je inovativna uloga, koju su dela Maramboa odigrala u istoriji pozorišta.
ŠIROKA INTERESOVANJA
Marambo je studirao književnost u Londonu, Ženevi i Lozani, a doktorirao je 1911. u Grenoblu. U Prvom svetskom ratu bio je član Ratnog presbiroa Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu, a zatim šef Istorijskog arhiva Ministarstva inostranih dela od 1924. do 1950. Uređivao je “Srpski književni glasnik”, istraživao političku istoriju, narodnu književnost, a zaslužan je i za razvoj istorije jugoslovenske kinematografije i fotografije. Simbolično, u njegovoj kući u Birčaninovoj ulici 24, danas je odeljenje Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”.
S.B.
|
