|
Bajić: Opet možemo na krov sveta
izvor: vecernje novosti 04.01.2015.
Posle pauze od sedam godina, koliko je proteklo od njegovog poslednjeg igranog ostvarenja “Na lepom plavom Dunavu”, reditelj Darko Bajić ulazi u 2015. sa završenom montažom novog filma “Bićemo prvaci sveta” i pripremama za premijeru.
Reč je o projektu u produkciji “Intermedije netvork”, igranom filmu, TV serijalu, dokumentarnom serijalu i knjizi, koji oživljava autentične likove, osnivače čuvene Jugoslovenske škole košarke - Nebojšu Popovića, Borislava Stankovića, Radomira Šapera i Aleksandra Nikolića. Oni su našoj tadašnjoj zemlji 1970. doneli prvu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u košarci, i popeli se na krov sveta.
- Ovo je, zapravo, priča o našim roditeljima i generaciji koju su stvorili. O posleratnim idealima i vremenu otvaranja sedamdesetih godina. O generaciji koja je verovala u humaniji svet, i koja je nadahnuta krenula u osvajanje sloboda. U filmu nisam postavljao teze. Istorijski okvir ove priče bazira se na autentičnim činjenicama, i nije mi dao previše prostora da izmišljam. Ali, pružio mi je priliku da se suočavam sa nepobitnim činjenicama “starih dobrih vremena”.
Priča filma je svojevrstan vremeplov, prati životni put tih izuzetnih ljudi, koji počinje od Drugog svetskog rata i nastavlja se u komunističkoj državi... Koliko tu ima mesta sentimentalizmu?
- Nema ga. Povratak u “stara dobra vremena” je trenutak da shvatite razloge promena oko vas, ali i u vama. Promene su možda najpodsticajniji motor života. Pitanje je, međutim, da li je dovoljno samo menjati se. Zrelost životnog doba nije samo vremenska “nepogoda”, ona je trenutak kada imate šansu da iskustvom potražite svoj mladalački instinkt. I kao što ne mogu da se ljutim na svoje roditelje što su bili idealisti nego moram da ih razumem, tako ne mogu da se ljutim na njih što sam nepripremljen sačekao vreme tog surovog nestanka sna o humanijem društvu. Sam sam kriv. Mogao sam i morao sam da ne prihvatim nove postulate, nego da tragam za svojim idealima. Jer, raskid sa prošlošću zato što se čini da je ona “retro”, i zato što se egoistički brani dragocena životna šansa da se stvori nešto novo, sam po sebi ne donosi progres. Znam da nam je to donelo svet bez emocija i ideala, ali ne kritikujem druge za to. Ali, hajde da razmislimo zašto smo dopustili da se on stvori, i da raskrstimo sa sentimentalnim tvrdnjama kako nam je pre bilo bolje.
Film “Bićemo prvaci sveta” govori o legendarnim ličnostima koje su osnovale neprevaziđenu školu košarke, i našim “zlatnim košarkašima” s kojima smo se podigli na krov sveta. Ima li ova priča svoju misiju?
- Ima, naravno, iako mislim da film ne može da menja svet. Može da stvori humanijeg čoveka, jer događaji koje on doživljava u filmu, i emotivno vezivanje za život koji vidi na platnu, na neki način postaju deo njegovog sećanja i iskustva. Zato je film specifičan, i zato nas ponegde i zavara time što mislimo da smo neke stvari proživeli, a nismo. S druge strane, daje nam mogućnost da razumemo jedni druge, i da na pravi način koristimo ono što smo dobili samim tim što smo živi. To često zaboravljamo, jer nas navika iz dana u dan dovodi do toga da postajemo previše neosetljivi na život. A moramo biti svesni da je život kompleksan, i da nam se samo jednom pruža šansa da ga proživimo. Kao što moramo svakog dana da razmišljamo o tome, tako moramo i da se borimo za svoje ideale i ciljeve. To je isto kao kad ronite i dugo ste pod vodom, a onda osetite da više ne možete da dišete i da morate da izronite. Taj osećaj vazduha koji vas vraća u život mora da bude stalno prisutan. Nijednog dana ne smete da pomislite da je disanje stvar koja se podrazumeva, nego morate duboko da udišete život svuda oko vas.
Da li je danas, u odnosu na te generacije koje ćemo videti u filmu, previše naivno verovati da se snovi mogu ostvariti samo, radom, darom, poštenjem...?
- Poštujući vrednosti prošlosti, stvaramo nove vrednosti današnjice. Ako su nestale, sami smo krivi. Prevarilo nas je novo vreme. U talasima koji su se pretvarili u cunami, stizali su nam demokratija, nacionali zanos, vrednosti Zapada, prava na slobodu govora... Tako smo zaboravili na vrednosti koje smo imali - od gubitka identiteta u socijalističkom vremenu “kolektivnog junaka” i kulta ličnosti, do identiteta pojedinca u nametnutoj trci za egzistencijom. Počeli smo da merimo vrednosti samo kroz lični aspekt materijalnog uspeha. “Ja” je postalo jedino merilo. Rečeno iz ugla moje profesije - nekada smo bili deo velike kinematografije, a sada kinematografija postoji samo ako sam “ja” uspešan.
Scenario za film pisali su Nebojša Romčević, Gordan Mihić, hrvatski reditelj i scenarist Ognjen Sviličić. Snimljen je sa manjinskim partnerima iz Hrvatske, Slovenije i Makedonije, a u ekipi su, pored naših, i glumci iz regiona. Da li je u nekom smislu to “jugoslovenski” projekat?
- Kad su me moji prijatelji Zvonimir Šimunec i Dejan Petrović pozvali da radim ovaj film, bio sam oduševljen. Pet godina smo zajedno radili na toj priči. Bekstvo u prošlost, spektakl i košarka bili su dovoljan razlog da probudi naše interesovanje i maštu. Ne zbog sentimenta, već zbog toga što smo želeli da se suočimo sa “dobrim starim vremenima”. “Bićemo prvaci sveta” je potraga za starim vrednostima izgubljenim u vremenu tranzicije. Ja film stvaram zato što želim da svojim idejama, mislima i emocijom komuniciram sa gledaocima. Želim da provociram njihov svakodnevni život. Mi se na tom velikom prostoru još uvek vrlo dobro razumemo. Zato film ima šansu da u njemu slobodno cirkuliše, i da svojim kvalitetom širi tržište kulture. Želeo sam i da film suoči različite škole glume i različita iskustva, i da se opet stvori prava, dobra osnova za ono što je nekada možda bio najzanimljiviji deo jugoslovenske kinematografije. To je specifičnost mentaliteta, vera, nacija. Čini mi se da je to ponovo došlo do izražaja u ovom filmu - svi glumci igraju na svom jeziku, stvorilo se bogatstvo različitosti, i verujem da će to publika osetiti.
Kako da oživimo duh dobre tradicije koju imamo, o kojoj govori i vaš film, i da se opet popnemo na krov sveta?
- Uvek gledam iz vizure svoje profesije - možda je najbolji primer povratka starim vrednostima projekat producentske kuće “Intermedija netvork”, koja kroz stvaranje vrhunskih profesionalnih ekipa, stvara svetske standarde za produkciju i proizvodnju filma. Takvi uslovi će dati zamah kinematografiji da se opet vrati na stare staze. Kao što je to učinila sa projektima “Montevideo”. To je najbolji dokaz kako može da funkcioniše kinematografija - pored pomoći države, izuzetno je važno da pojedinci svojom snagom postavljaju dobre osnove za profesionalno bavljenje filmom. Jedino tako možemo da revitalizujemo domaći film, ali i da se u svim drugim sferama života zaista nadamo nečem boljem.
Šta bi ste poželeli srpskom filmu, ali i našim građanima u novoj, 2015?
- Ne verujte Deda Mrazu, borite se za svoje ideale!
IZMEĐU SOCIJALIZMA I TRANZICIJE
- Producent mi je omogućio kasting kao u dobra stara vremena. I gle čuda - pobedu su izvojevali stari Jugosloveni. Nije im smetalo što su Slovenci, Hrvati, Makedonci i Srbi da bi bili presrećni kad su pobedili. Te scene nisam morao ni da režiram, u sećanju glumaca ostao je deo prošlosti njihovih roditelja. Možda je zato ovaj film i bilo moguće napraviti danas. Između slika “starih dobrih vremena” i slika mračnog rata. Između socijalizma i tranzicije. Između vremena idealizma i globalne sreće “dobrih, novih budućih vremena”.
UBEDLjIVOST I BISERI
Bili ste predsednik sekcije reditelja pri UFUS-u, osnivač asocijacija producenata, reditelja i scenarista, osnivač FCS, predsednik UO FCS... Borili ste se za donošenje novog zakona o kinematografiji, da se sačuva bioskopska mreža i bioskop “Balkan”. Gde ste danas?
- Tim FCS kojim sam rukovodio dve godine podigao je ovu, danas ustanovu kulture iz pepela. Videli samo stvari unapred, uočili probleme, i stvorili strategiju oporavka srpske kinematografije - prvi put funkcionisanje FCS utvrđeno je Zakonom o kinematografiji. Doneli smo nov statut, osnovali Umetnički i Stručni savet... Borili smo se protiv nula dinara za kinematografiju, tvrdeći da to nije problem krize, već stava države prema kinematografiji i kulturi. Borili smo se, i pobedili. Da nismo, to bi postala navika. Politika ne sme da se meša u rad FC, da je to ispravan stav pokazali su i autori u našem okruženju i u Evropi. Moja strategija je prihvaćena, ali mene moje kolege nisu odbranile. I to je moja greška. Nisam bio dovoljno ubedljiv, ili su oni bili previše zaokupljeni sobom. Tada sam poželeo da se posle dugo vremena bavim svojim poslom, a sedam godina nisam učestvovao ni na jednom konkursu za igrani film.
|
