|
Preminuo Nikola Simić
izvor: agencije 09.11.2014.
U Beogradu je, posle duge i teške bolesti, preminuo umetnik koji je još za života stekao epitet legende: Nikola Simić napustio je životnu i umetničku scenu u 81.godini, a praznina koja ostaje za njim u istinskom značenju te reči, nenadoknadiva je.
Da ništa drugo tokom izuzetno bogate karijere nije ostavio za sobom, osim četiri i po decenije staru predstavu „Buba u uhu“(čiji je fenomen popularnosti i dugovečnosti ušao u anale svetskog teatra) više je nego dovoljno za gumačku legendu.
A on je zaista mogao sve. Da malo nervira, malo šarmira kao Ostojić u „Srećnim ljudima“, briljira u „Tesnoj koži“ kao večiti „mlađi referent“ Mita Pantić, pozajmljuje glas crtanom junaku Dušku Dugoušku, pa čak i da „glumi“ roditelja na telefonu i opravdava đačke izostanke!
Pre dve godine , dečački spretno i glumački perfektno, zaigrao je i u svom prvom mjuziklu „Producenti“ (jednoj od poslednjih pozorišnih uloga) i tako uspeo , kako je sam rekao, da pomeša „vodu i ulje“ – peva, igra i glumi na pragu osme decenije života!
Nikola Simić rođen je u Beogradu 18.maja 1934.godine. Mlađi brat, takođe velikog srpskog glumca Slavka Simića, završio je Akademiju za pozorište, film i televiziju. Premijerno je na scenu stao još kao student 1957. godine u predstavi „Oklopni voz“, u režiji Miroslava Belovića u Jugoslovenskom dramskom. Igrao je epizodu, ulogu bogomoljca.
Već od prvog glumačkog zadatka, njegov talenat nije mogao proći nezapaženo. Ali, ni gotovo sveštenička posvećenost umetnosti , koja ga je obdarila svim svojim darovima. Gotovo je za Riplija podatak da u više od hiljadu i po izvođenja „Bube u uhu“, Nikola Simić nikada nije izostao sa predstave:
- Uvek sam sve svoje obaveze, na filmu i TV, prilagođavao pozorištu. Danas je normalno da glumac okrene telefon i kaže „ večeras ne mogu da igram“. Ranije je predstava bila svetinja. Zamena se nalazila u hodu, a mi kao mladi glumci na „uskakanjima“ smo se kalili. Mrgud, Miša Janketić, Moris Levi i ja bili smo najveći „uskoci“. Sekretarica je znala da me nazove u podne i kaže da je Levi bolestan i da moram uveče da ga zameim. A u toj ulozi u „Hamletu“, ne samo da ima puno teksta, nego treba i da se mačuje. Ali, nema odbijanja.
Iako se u svojim glumačkim bojama, mnogo razlikovao od brata Slavka , u jednom razgovoru za naš list odgonetnuo je delić svoje glumačke čarolije:
Mnogo sam učio od svog starijeg brata. Bio je vrlo studiozan glumac, uvek je polazio od karaktera. Teško je pobeći od sebe. Ponekad uspevate uz pomoć maske, mada se sada njoj ne pridaje mnogo značaja. Ima glumaca koji puste bradu i brkove,pa igraju sve. Nema više pozorišnog prerušavanja. Meni je na Akademiji profesor glume bio Karlo Bulić, koji je kasnije bio i kreator maski u JDP. Maska vam odjedared daje karakterne osobine. Čaplin je kroz celu svoju karijeru imao jednu masku, a hiljade izraza lica Posmatranje ljudi najbolja je škola. Krao sam od života, okružen njim.
Nikola Simić je kreirao brojne likove iz komičnog i dramskg repertoara JDP: „Kandid ili Optimizam“, „Pseći valcer“, „Čekajući Godoa“, „Punjene tikvice“ – samo su neke od njegovih predstava. Omiljeni je glumac i brojnih filmova i TV serija: „ Tesna koža“, „Ljubav i moda“„Srećni ljudi“, „Više od igre“, „Porodično blago“... Tokom duge karijere osvojio je niz nagrada: "Ćele kulu" (današnju "Naisu") za najbolju filmsku kreaciju 1975, i nagrade za životno delo "Branislav Nušić", "Pavle Vuisić" i "Zlatni ćuran".
U jednom od poslednjih intervjua za naš list rekao je nešto što možda najbolje oslikava ovu punu umetničku ličnost:
- Ne mislim kakav sam bio, kakav sam sada. Nemam žal za mladošću. I da imam, mislite da bi mi to pomoglo? Svjevremeno su moj brat Slavko i Ljiljana Krstić igrali u Joneskovim „Stolicama“ u starom Ateljeu u zgradi „Borbe“. Zapamtio sam jednu rečenicu iz teksta koju izgovara Slavko: “Budimo zadovoljni s malim“. Zapamtio sam je za ceo život. Treba se radovati, jer jedino tako čovek može da se spasi. I voleti. ...
Vreme i mesto komemoracije i sahrane Nikole Simića biće naknadno objavljeni.
|
