|
Filip David: Zlo ima bezbroj lica
izvor: novosti online 03.01.2015.
Duboko potresna priča. To je, u najkraćem, utisak sa kojim čitalac odlazi iz “Kuće sećanja i zaborava”, kada sklopi poslednje stranice ove nove knjige Filipa Davida (1940), u izdanju “Lagune”.
Iako je kroz nekoliko priča data tragedija Jevreja u Drugom svetskom ratu i kasnije, roman daleko prevazilazi kazivanje o stradanju jednog naroda, pretvarajući se u univerzalnu priču o ponavljanju ljudskih nesreća u istorijskim lomovima, o zlu i plemenitosti, o prevrtljivosti ljudske prirode, o životu pod iznuđenim identitetom i bolnom suočavanju sa tim “lažnim ja”, o grehu, praštanju, utehi... Ili, kako to u svom dnevniku beleži glavni junak Albert Vajs: “Pokušavam da otkrijem zašto je bilo toliko nesreća u ljudskoj sudbini, kako se to iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna, poremećena vremena, a život gubi svaki smisao.”
*Sudbine vaših junaka, ma koliko bile neobične, deluju izuzetno životno i uverljivo. Ima li u njima nešto od stvarnih događaja?
- Većina sudbina su stvarne, autentične. Preuzeo sam delove tih ispovesti iz dokumentarnih zapisa, zabeleženih sećanja, ima tu i autobiografskih detalja. Zapravo, ništa nije izmišljeno. I ono što se nije dogodilo, moglo se dogoditi. U početku pisanja bio sam u dilemi oko obima knjige. Onda sam odlučio da pokušam da što sažetije ispričam jednu složenu priču. Jednostavnost i lakoća pripovedanja su vrline koje sam oduvek cenio, a to je i ono što je najteže postići.
*U romanu otvarate pitanje suštine i porekla ljudskog zla. Da li je ono u prirodi svakog bića ili ga stvaraju okolnosti. Postoji li “božja čestica zla” za kojom traga jedan od vaših protagonista?
- To su pitanja koja postavljaju ličnosti romana. Nisam pisao filozofski traktat, nisam pisao esej o zlu. Pisao sam o ljudskim sudbinama u mračnim vremenima. Ono što nazivamo zlo ima bezbroj lica. Istovremeno, svemu čega se dotakne oduzima smisao. Posle velikih tragedija koje su obeležile našu epohu, postavljaju se neka ključna pitanja, između ostalih, da li je moguće pisati posle Holokausta, da li je moguća vera posle Holokausta. Primo Levi, italijanski književnik koji je preživeo golgotu nacističkih koncentracionih logora, bio je uveren da treba izmisliti neki novi jezik kojim bi se mogli izraziti užasi, stradanja i patnje našega doba. Svakodnevni govor za to nema dovoljno pravih, istinitih, reči, prave snage. Reči su postale prazne ljušture bez značenja.
*“Zlo je stostruko moćnije i jače od svakog dobra”, kaže vaš nesrećni Solomon. Zašto je to tako?
- Zlo je sveobuhvatno, svuda prisutno. Od njega ne možete da se sakrijete ni na kraju sveta, ni da izolujete u dubinama svoje ličnosti. Tu je od pamtiveka, sveprisutno, u životima pojedinaca, naroda, obeležavajući istoriju, kulturu, svakodnevni život.
*Jedna od najzanimljivijih epizoda je ona kada se Albertu pruža čudesna mogućnost da izbriše pamćenje koje mu decenijama donosi veliku patnju. Ipak on to ne može da učini...
- “Pamćenje je strašnije od zaborava”, kaže jedna ličnost romana. Ali, sa druge strane, upravo pamćenje, ma koliko bilo bolno i mučno, čini važan deo našega identiteta. Sećanje na naše nestale, tragično preminule, sačuvano sećanje, to smo mi, naša suština. Bez toga bola, prestajemo da postojimo, a prestaju da postoje i oni do kojih nam je najviše stalo.
*Svakodnevno smo zasuti vestima o monstruoznim zločinima od kojih staje pamet. Kako objasniti taj životinjski instinkt u tzv. modernom vremenu u kojem živimo?
- Ljudsko iskustvo očevidno ne znači mnogo. Zločini se ponavljaju na svim stranama sveta. Hana Arent koja je pisala o banalnosti zla, nije bila u pravu. Tezu o “balnosti zla” do koje je došla posle suđenja Ajhmanu u Jerusalimu, trebalo je, po njenom priznanju da joj donese smirenje kako se takvi zločini poput Holokausta više ne mogu ponoviti. Da je zlo nešto “ljudsko” i da podleže ljudskim zakonima. Posle tog “saznanja” mogla je mirno da spava jer je, Ajhman, navodno, samo “birokrata smrti”, ništa više. Čovek kao i svi drugi. Ali, evo, svedoci smo da se zlo neprekidno ponavlja i obnavlja, da je zlo upravo tako zastrašujuće, čudovišno, jer izmiče svakom jednostavnom objašnjenju.
*Vaši junaci ne veruju u mogućnost humanijeg i pravednijeg života. Verovatno i zbog toga, što, kako kaže jedan od njih, “naš svet ne menjaju oni koji u njemu traže red, pravednost, mir”?
- Po nekim procenama deset procenata čovečanstva čine “ljudi bez savesti”, a to je moćna sila sposobna i spremna da svet gurne u najveće nesreće i tragedije. “Ljudi bez savesti” su naročito opasni kada zasednu na vrh vlasti i dobiju mogućnost da odlučuju o životu i smrti svojih podanika.
*Na polovini smo druge decenije 21. veka, ali još vučemo prtljag prethodnog stoleća koji je doneo toliko patnji iz kojih smo izvukli premalo pouka?
- Svaka nova generacija počinje na izvestan način život izpočetka, ukoliko prethodna generacija nije ostavila jasne poruke. Poruke koje ostavljamo onima koji dolaze posle nas, konfuzne su, nejasne, kontradiktorne. Više je lažne istorije nego istinite. Revizija istorije obavlja se po diktatu politike i određenih ideloških viđenja, a ne istinitim, objektivnim sagledavanjem događaja. Takvi su nam i udžbenici istorije, puni protivurečnosti, izvrtanja činjenica. A istina je važna, kada je i neprijatna. Na istini se zasnivaju i etika i moral jednog naroda i ugled i samopoštovanje nacije.
*Kako objašnjavate sve veću banalizaciju našeg javnog i kulturnog života. Čini se da su moralne vrednosti bačene pod noge, a na površinu isplovile trivijalnosti i bizarnosti razne vrste.
- Ne bih tu mogao niti želeo da budem sudija. Starijim generacijama se uvek čini da oni koji dolaze odbacuju manje-više sve ono vredno što je pre njih stvoreno, da nemaju poštovanja ni prema čemu, da se odriču takozvanih kulturnih vrednosti. Naravno da se dosta toga menja, jer nove tehnologije donose i krupne promene u načinu razmišljanja i života uopšte. Kada je u starom Egiptu uvedena pismenost i beleženje na papirusu zavladalo je uverenje da je to propast Egipta jer niko neće više ništa učiti napamet, ljudi će oglupaveti. Slično se događalo i sa izumom štampe, radija, televizije, a sada i kompjutera. Piše se mnogo više, mnogo brže, samo u Srbiji svake godine objavi se blizu dve stotine romana. Teže se uočava kvalitet, teško je pratiti toliko mnoštvo novih dela. Povećava se i broj potpuno bezvrednih, trivijalnih pisanija, preko internet-mreže svima dostupnih. Nije jednostavno snalaziti se u svemu tome, ali to još uvek nije propast sveta, a još manje književnosti. Međutim, kako će izgledati ta “nova književnost” i ta nova kultura ukupno gledano, teško je predvideti.
SVAKI PUT - PRVI PUT
*U godinama ste kada čovek sabira lična i profesionalna iskustva. U kojoj ste meri zadovoljni proživljenim i ostvarenim u književnosti?
- Pisao sam koliko sam mogao, kako sam umeo. Znate, pisanje je neobična profesija. Svaki put kada sednete za pisaći sto, pred prazan list hartije, kao da pišete prvi put, tu ne pomažu ranije zasluge. Ponekad imam čudan utisak da se neke knjige zapravo same pišu. Trenutak kada se okonča rad na rukopisu deluje zaista nestvarno. Kao rađanje novog sveta nastalog nekim čudom. A kada se knjiga pojavi u izlozima, ona se potpuno odvaja od pisca. Više ne pripada piscu nego čitaocima. Na svoj način čitaoci dopisuju, dograđuju i domišljaju knjigu. Ili je šalju u zaborav.
|
