|
Mladomir Puriša Đorđević: Ja sam država za sebe
izvor: evn 07.12.2014.
Prva Nagrada za životno delo, koju je Festival autorskog filma ustanovio u znak svog 20. jubilarnog izdanja, dodeljena je Puriši Đorđeviću - najstarijem aktivnom reditelju koji je i danas najmlađi duhom, autoru čija su ostvarenja obeležila srpski i jugoslovenski film i našoj kinematografiji donela svetska priznanja.
- Napunio sam devedeset godina, živeo sam u pet država - Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, Zajednici Srbije i Crne Gore, i sada živim u šestoj, a nisam se pomerio s mesta - kaže Puriša Đorđević. - U svim tim državama uglavnom sam se osećao dobro, iz prostog razloga što sam ja država za sebe. Ali, ono na čemu radim godinu dana je roman o tome kako se živelo u kraljevini, u malom mestu Čačak gde sam rođen, kako sam video sahranu ubijenog kralja Aleksandra... Da bi se čovek odlučio za roman mora da nađe prvu rečenicu koja će mu osigurati naslov. Našao sam je i ona glasi: Ja živim u kraljevini. Kraljevina voli mene. Ja volim Radu Šljivić. Rada Šljivić voli kraljevinu. Rada je, inače, moja ljubav iz prvog razreda osnovne škole.
* Iako ste "država za sebe", da li ste imali neka svoja politička ubeđenja?
- Ne. Ja nisam, recimo, bio za kraljevinu zato što volim kralja, i nisam otišao u partizane zato što sam bio komunista i što sam obožavao Tita. Nikada nisam bio član nijedne partije, a nisam bio ni disident, mada su mi stavljali tu etiketu zbog mojih filmova, i kada se govori o umetnicima i politici uvek se setim Ace Popovića. Živeo je u stanu koji je bio u podrumu, i da bi ušli do njega morali smo da se izujemo, jer je u njegovoj jedinoj sobi voda vrlo često bila do kolena. Za razliku od Ace Popovića, slavni disidenti kao što su bili Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Selenić, Mihiz, Radoš Novaković, živeli su u centru grada u svojim ogromnim stanovima, i zabranjivali tuđe tekstove.
* Šta je vaša politika svih ovih godina?
- Nisam bio šezdesetoosmaš, nisam išao na demonstracije, nisam privatno govorio o politici i držao mitinge. To me ne zanima, politika je vrlo dosadna. Ja sam demonstrirao i govorio o ovoj zemlji, društvu, ljudima, ljubavi... u svojim filmovima, i u dvanaest knjiga koje sam objavio. To je svih ovih godina moja politika. Sarađivao sam šezdesetih godina sa Ljubišom Ristićem, napisao sam tekst za "Tajnu crne ruke", što mnogi ne znaju. Napisao sam još tri dramska teksta koja su se igrala, a bila su grozna. Ali, delovao sam, i to je mnogo bolja politika, delikatnija.
* Pre nekoliko večeri, kada ste primili Nagradu za životno delo, premijerno je prikazan vaš novi film "Čedo, oženi me", koji ste potpisali kao igrani. Na špici piše da igraju Čedomir Jovanović, Slobodan Milošević, Mirjana Marković, Zoran Đinđić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović, Vojislav Šešelj...
- U svom opusu napravio sam skoro dvanaest biografskih filmova, među kojima su biografije starog ratnika Buda Davidović, i jednog velikog pisca Milorada Pavića. Zašto Čeda? Iz jednostavnog razloga što me je privukla njegova ličnost, pre svega po tome što su ga u jednom trenutku, a to je bilo pre četiri godine, ovde svi mrzeli. Meni se dopadaju ljudi koji su omraženi bez nekog posebnog razloga. Nešto slično sam i ja doživeo, neki ljudi su takve gluposti pričali o meni, da sam nekad pomišljao da su možda u pravu.
* U kom trenutku vas je on zaintrigirao da pravite ovaj film?
- Posle njegove intervencije u hapšenju Miloševića, postao je čovek koji je bio pod paskom svih mogućih mafijaša. Čedu i njegovu decu od tada čuva obezbeđenje, a upoznao sam se s njim na zanimljiv način. U mojoj ulici se parkirao džip, a okolo je stajalo desetak ljudi. Pogledao sam da vidim o čemu se radi i primetio Čedu, koji je bio u sredini. Prošao sam pored obezbeđenja i rekao mu: Čedo, moja familija navija za vas. Bio je zbunjen, i zahvalio se rečima da mu to mnogo znači. Dve godine kasnije sreo sam ga preko puta "Kasine", opet je bio sa obezbeđenjem, i tada sam mu rekao da hoću da napravim film o njemu. Dve godine sam proveo u pretraživanju jedno pedeset hiljada metara trake raznoraznog dokumentarnog materijala, i sve sam sam finansirao. Skupljajući sve to, shvatio sam da mi Čeda kao sagovornik ne treba, jer šta bih ga pitao u filmu - gde ste, kako ste, kako vam je žena?
* U filmu imate distancu, vrlo ste kritični i prema Čedi, i prema ostalim akterima istorijskog perioda od 1996/97, do atentata na Đinđića, njegove sahrane...?
- U tome i jeste posao autora, da bude objektivan, kritičan i istinit. Imao sam distancu, bez obzira na neku "sličnost" sa Čedom - imao sam sedamnaest godina i bio u partizanima, a 1942. sam uhvaćen i izveden pred "preki sud". Iako mi je neprijatno da o tome govorim, još uvek imam dva živa svedoka koja mogu da potvrde da sam bio osuđen na smrt. Ali, kako je moj otac dosta dobro stajao sa parama, uspeo je da me izvuče. I kasnije je moja karijera negde bila slična Čedinoj, jurili su me, četiri godine posle okupacije bio sam u raznim "ćorkama". Ali, Čedu ne gledam kao političara nego kao ličnost, verujem mu, jer imam osećaj da me imitira.
* Vaša najvažnija dela, teatrologija "Devojka", "San", "Jutro", "Podne", bila je provokativna za doba šezdesetih godina, pogotovu film "Pavle Pavlović" koji je bio "bunkerisan". Vaš odgovor je i na cenzuru bio duhovitost?
- U mom slučaju, srećno se završio taj pokušaj kontrole mojih snova i sećanja o revoluciji. "Pavle Pavlović" je nastao 1972. godine, Bekim Fehmiu je igrao naslovnu ulogu, lik mladog radnika koji u sredini natopljenoj sitnom korupcijom, zloupotrebom samoupravnih slogana i slomom morala, postaje buntovnik koji će na kraju stradati. Početak ovog filma nije bio srećan - proskribovan je i izbačen iz konkurencije festivala u Puli. Kasnije, Bekimovom zaslugom počeo je da se prikazuje u inostranstvu, a pre nego što je stigao u naše bioskope doživeo je malu cenzuru. Ali, bili su fer, nisu ga mnogo skratili. Desilo se, međutim, nešto što je vrlo zanimljivo - posle naslova filma na špici se pojavljuje rečenica koja glasi: "Mnogi problemi u ovom filmu rešeni su akcijom Saveza komunista".
* Šta je danas ono što smatrate važnim u životu?
- Viđam ljude koji su nasmejani i srećni, ponekad sretnem i one bogate. Ali, i jedni i drugi uvek imaju strah koji ne mogu da shvate - prvi se plaše nesrećnih, jer misle da je nesreća "zarazna", a bogati se, po istom principu, plaše siromašnih. Za mene je važno da se nikada ničega nisam plašio i da mi je blisko ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli.
* Jubilarni festival organizovao je i retrospektivu vaših filmova pod naslovom "Hipnos drži čas istorije" - od zabranjenog dokumentarca "Pazi, ne tumbaj" iz 1953, do "Biciklista" i "Pavla Pavlovića". Kako vidite sebe u ovom naslovu?
- Moram pre svega da kažem da mi mnogo znači nagrada festivala koju sam dobio, iako mislim da nagrade služe da se pokažu roditeljima, deci ili ljubavnici. Stigla je od grupe mladih ljudi, reditelja Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića, koji u filmu traže nešto što i ja tražim. Posebno mi se dopada Srđan Vučinić, umetnički direktor festivala, čije pisanje jako cenim, iako se privatno vrlo malo poznajemo. On je napravio divan tekst za najavu ove retrospektive. Između ostalog, napisao je da se junaci mojih filmova, jednako kao i moje filmske priče, prostiru kroz nekoliko vremena, i nekoliko života u sebi. Ja zaista mislim da je san na javi ili java u snu prava pozornica života i čitave ljudske istorije, da se smrt ne može pobediti, ali se možda načas može zbuniti, izigrati nekom neponovljivom ludošću.
GLAD, LjUBAV, PATNjA
* Zbog čega srpski film više nema tako velika dela, kakva su, uprkos cenzuri stvarali reditelji neke vaše generacije?
- To je fenomen koji ima karakter svetskog značaja - dogodila se renesansa u ipak rigidnom sistemu, kakav je bio naš. U najgorem sistemu, u Poljskoj, tih godina pojavilo se nekoliko sjajnih filmova. Malo kasnije, uoči dolaska ruskih trupa, i u tadašnjoj Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Kupio sam pre nekoliko godina trideset filmova iz Irana, gde je najužasniji sistem, od kojih su dvadeset savršeni. Danas se u Turskoj pojavljuju izvanredna dela, što znači da svaka zemlja, kao i svaki čovek, ima svoje trenutke nadahnuća. Dobri filmovi se rade bez para - da bi se napravilo neko delo morate da gladujete, da vas ostavi onaj koga volite, da patite i da pijete.
SRBIJA I SAN NA JAVI
* Šta danas mislite o Srbiji?
- Što bi rekao Oskar Davičo, Srbija je velika tajna.
TITO I "PRČKANjE" PO 1948.
* Svojevremeno ste tvrdili da sigurno znate kako je Tito "stoprocentno" odavde. Po čemu?
- Jednom sam video Tita, 1967. na Brionima, na prijemu koji je organizovao za oko pedeset filmskih radnika. Rukovao se sa svakim od nas, pitajući šta će ko da radi. Ja sam mu rekao da bih radio 1948. i njegov sukob sa Staljinom. Tito je tada izgovorio jednu reč koja me je uverila da je stopostotno odavde. Rekao je - nemojte da "prčkate" po tome. Bez obzira na opomenu, sledeće godine sam snimio taj film. I zaista, najbolje smo živeli u vreme tog socijalizma.
AMERIKANCI I "UDBAŠI"
*Posle oslobođenja i u Trstu ste bili u zatvoru?
- Prvi put sam bio u Trstu 1947. sa Edvardom Šerhaušem, trebalo je da snimamo demonstracije i da dokažemo da je Trst slovenački grad. Napravili smo dokumentarni film "Voljamo vivere", ili "Hoćemo da živimo". Naravno, bila je notorna laž da je Trst naš, i imala je svoje posledice. Godinu dana kasnije ponovo sam bio u Trstu, ovog puta sa hrvatskim snimateljem Hrvojem Šarićem, da bi snimali proslavu Prvog maja. Ali, dok smo ručali u kafani "Stelapolara", šestoro američkih agenata nas je opkolilo i "ćorkiralo". Bili smo pritvoreni u tvrđavi San Đusto, a kad smo se posle trideset dva dana vratili, čim smo ušli u "Avala film" dočekala su nas dvojica "udbaša". Nisam pristao na saslušanje.
|
