Miodrag Krivokapić: Zatvorili smo se u svoje avlije
Izvor: vecernje novosti
Datum: 11. 01. 2014
Prvak Drame Narodnog pozorišta, Miodrag Krivokapić, u novu godinu ulazi s novom zadatkom: u predstavi "Naši sinovi" Vladislava Jovanovića Maramboa (režija Tanja Mandić Rigonat) od 25. januara igraće pukovnika Ostoju. Biće to još jedan umetnički prilog za biografiju glumca koji je veliku karijeru gradio na prostorima velike Jugoslavije - još od 1975. godine, kada je posle završene Akademije u Zagrebu odmah dobio i prvi angažman u Gaveli, potom u HNK, a od 1986. (kada je prešao u Beograd) bio je slobodni umetnik u naredne dve decenije. Poslednjih desetak godina član je nacionalnog teatra i jedan od glumačkih stubova kuće. U "Našim sinovima" igra pukovnika, oca porodice.
- Iako tekst deluje anahrono, poseduje neverovatnu kopču s našim vremenom. Ostoja je otac sedmoro dece, čovek koji iza sebe ima samo čast i ugled. Jednog sina želi da oženi u bogatu, skorojevićku familiju. Eto, neke stvari se u ciklično ponavljaju. I mi danas živimo u teškom, neprijatnom vremenu. Pogotovo za one koji se bave umetnošću. Nekad sam i ja govorio o glumi kao o pozivu, sada kao o poslu. E, sa dosadašnjim životnim iskustvom mogu potpuno da razumem lik koji igram... Volim te jake karaktere, u kojima pronalazim nežnost i lomljivost. Volim i probe, jer su kreativne. Same predstave neka su vrsta egzibicionizma. Nisam sklon improvizacijama kad je predstava završena. Jesam na probama, tako se dolazi i do fiksacije lika. Ali, ne volim kasnija "razmazivanja". Radmilović je znao da improvizuje i vrlo osvešćeno je to radio. Nekad bi to svi hteli, a ne može se. Inače, predstava je najlepša posle nekog desetog izvođenja, kad već njom ovladamo. Publika joj daje konačni pečat, ponekad vas i iznenadi svojom reakcijom.
* Igrali ste veliki repertoar, Otela, Lira, Klaudija, Arona, Ibija, Kolumba, Areteja. Uz ovdašnje najznačajnije pisce, dobar deo glumačkog opusa vam je baštinjen u Krležinim delima?
FILM "ENKLAVA"
- Završio sam film "Enklava", za koji je scenario i režiju uradio Goran Radovanović. Nemci su za ovo ostvarenje izdvojili novac, uz podršku našeg Ministarstva kulture. Film se, kao što i naslov sugeriše, bavi jednom nesrećnom temom - enklavom na Kosovu. Rađen je iz vizure dece. Ima pošten i emotivan pristup temi, a, da je sreće, imali bismo na tu istu temu do sada bar pet-šest filmova ili pozorišnih predstava...
- Žao mi je što ga dugo nisam radio. Poslednji put bilo je to devedesetih godina s Ljubišom Ristićem u "Kristoferu Kolumbu", jednoj odličnoj predstavi. A Krležu sam prvi put igrao još kao student. Svojevremeno me je i Vida Ognjenović zvala da radim "U agoniji", ali trebalo je da uskočim u ulogu poslednjih dvadesetak dana pred premijeru i ja se nisam usudio da za tako kratko vreme uđem u ozbiljan zadatak. Krleža je i dalje jedan od najsavremenijih pisaca. "Glembajevi" kao da su danas napisani...
* Savremenost je odlika i teksta koji trenutno radite?
- "Naši sinovi" su prilično mračan komad. Jedna familija se raspada, završava u bedi. Ne prolazi bolje ni ona druga, skorojevićka, mada se pisac njom mnogo ne bavi. Živimo u takvim vremenima. Pamet se povukla, a to nije dobro. Bilo bi najbolje kada bi se angažovali - najbolji. Ali, iz moralnih skrupula nisu spremni da participiraju u društvu, u surovoj prvobitnoj akumulaciji kapitala. Svaka čast onima koji su se obogatili na svojoj pameti. Nažalost, takvih je malo. Davno, kad sam studirao prava, imao sam ispit iz političke ekonomije. Učili su nas razlici između socijalizma i kapitalizma, o tome kako se u kapitalizmu prisvaja višak vrednosti. U našem kapitalizmu, nažalost, viška vrednosti nema. Živimo na kreditima. Statistika je čudo, sa imaginarnim novcem u budžetu. Problem je što živimo sa stvarnošću. Naše društvo odvaja neka sredstva za kulturu, ali ja ne bih bio u koži onog ko ih raspoređuje iz tog malog kolača. Sizifov je to posao.
* Šta mislite o trenutnoj situaciji u kulturi?
- Očekujem puno od Tasovca, ako mu budu dali dovoljno vremena i prostora da nešto uradi. Nije normalno da u deset sezona promenim devet direktora Drame u Narodnom pozorištu! Niko od njih i nije mogao da sprovede ono što je zamislio. Za to vreme samo je Ivana Dimić, kao direktor Drame, okupila ansambl i pitala šta misli o repertoaru. Eto, ja sam nedavno iz novina saznao šta će se ove godine raditi u Drami. Elementarna je stvar da se mi u kući o tome bar informišemo.
* Kakav je vaš stav o nacionalnim penzijama?
- Odlično je da postoje, iako ne shvatam određene stvari, poput činjenice da neko sam sebe predlaže za nacionalnu penziju. Mene bi bilo sramota. Valjda bi to trebalo da rade institucije, udruženja filmskih i pozorišnih umetnika, Kinoteka. Ljudi se školuju godinama, vežbaju po sedam sati dnevno, edukuju celog života i - jedva mogu da prežive. A sada je i estrada postala umetnost. Oni napune salu ili dovedu deset hiljada gledalaca, naplate karte i - dobiju nacionalnu penziju. Pa, tu penziju mogu da zarade na svakoj svadbi!
ZABORAV NA SCENI
- U pozorištu su mi posebno interesantni trenuci koji bi se mogli nazvati zaboravom na sceni. Kada prestanete da budete svesni gledališta, u razmeni emocije i energije s partnerom. Ti trenuci kratko traju, ali ih publika uvek prepozna. Najčešće su mi se dešavali u igri sa Šerbedžijom, on je neverovatna provokacija na sceni. Posle stečenog znanja na Akademiji, verujem da sam najviše u tom smislu dobio od njega i Ljubiše Ristića.
* Na našoj sceni odavno nema subverzivnog teatra s kritičkim odnosom prema svom vremenu?
- U doba kada sam se kao student (a to je bilo posle 68-ških događaja) bavio pozorištem, postojao je omladinski alternativni teatar koji je preispitivao stvarnost. Posle su se izgubili, tu baklju je preuzeo KPGT i pozorište "Pod razno". Ipak, nedavno sam jednu takvu predstavu gledao u Dadovu, u režiji Kokana Mladenovića. I posle dugo vremena video nešto što je živo, što vodi dijalog sa stvarnošću, što ukazuje na stvari na koje smo već oguglali. Kad to odgledate kondenzovano, u sat i po, shvatite koliko je ubojito.
* Kako ocenjujete savremenu pozorišnu kritiku?
- Danas je pročitam ili ne pročitam. Često je površna i neodgovorna, pa može da uzdrma samopouzdanje mladih ljudi. A ovaj posao se bez samopouzdanja ne može raditi. Lično, Vladu Stamenkovića doživljavam kao našeg poslednjeg velikog kritičara. Mislim da više nema relevantne kritike. Možda sam se ja mimoišao sa vremenom, ali Stamenković je za mene bio poslednji autoritet. Takvih je sve manje u svim oblastima, a lepo je imati autoritete i uzore. Ipak, na svu sreću, još ima ljudi koji se pozorištem bave na ozbiljan način.
* Koja imena izdvajate?
- Volim Nikitu Milivojevića, Kokana Mladenovića, veoma poštujem i Egona Savina, s Ljubišom Ristićem sam radio i žao mi je što više ne režira. I među mlađima ima dobrih umetnika, mnogo je i kolega glumaca koje uvažavam. U Narodnom ima odličnih glumaca, mada mladima vreme ne ide naruku. Zato mladost ima hrabrost, to je njihova prednost. Mislim da nije dobro ni kad se u pozorištu previše radi, zaguši se repertoar. Voleo bih da je manje naslova, a više velikih, ansambl predstava. Ako je na sceni "Raša Plaović" trideset naslova, znači da se svaka predstava igra samo jednom mesečno. To je stres za umetnike. Ne mislim da je dobro ni kao na Zapadu izvoditi istu predstavu svaki dan. Potrebno nam je nešto između.
* Igrali ste u mnogim srpskim i hrvatskim pozorištima, ali i na velikim festivalima kao što su Sterijino pozorje, Dubrovačke letnje igre, Splitsko leto...
- Od jedne velike, ozbiljne države sveli smo se na šest malih. Svi smo se zatvorili u svoje avlije. U ono vreme sam radio na celom jugoslovenskom prostoru. To je neuporedivo iskustvo. Kada sam u toj velikoj zemlji dobio Sterijinu nagradu sa tridesetak godina života, nisam mogao da verujem. Jer, dobio sam je u konkurenciji sedam veličanstvenih predstava i istih takvih glumaca.
