|
Porodica nekadašnjeg premijera i predsednika Demokratske stranke (DS) Zorana Đinđića, ubijenog 12. marta 2003, položila je u nedelju vence i cveće na njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Venac su položili supruga Zorana Đinđića, Ružica Đinđić i sin Luka.
U delegaciji DS-a, koja je položila venac i odala počast Đinđiću, bili su predsednik DS-aDragan Šutanovac, Branislav Lečić, Nada Kolundžija, Tamara Tripić, Balša Božović, Radoslav Milojičić, Miroslav Vasin i Slobodan Milosavljević.
U 11.30 krenula je i tradicionalna "Šetnja za Zorana" koju Liberalno-demokratska partija (LDP) organizuje na dan Đinđićevog ubistva od svog sedišta u Siminoj ulici u centru Beograda do Novog groblja.
Predsednik DS Dragan Šutanovac i Ružica Đinđić na grobu ubijenog premijera
Prethodno su građani u koloni koju je predvodio lider LDP-a Čedomir Jovanović, ispred zgade Vlade, na mestu gde je Đinđić pre 14 godina ubijen ostavili crvene i bele ruže. Nosili su transparente sa Đinđićevim citatima.
Lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović rekao je ispred zgrade Vlade da oni koji su u šetnji teže da zemlju izvedu "iz ludila u kojem je godinama", dok je predsednik LSVNenad Čanak podsetio da još nisu otkriveni i kažnjeni podstrekači Đinđićevog ubistva i oni koji su omogućli takvu atmosferu.
"To je pokazatelj da nije bio hitac u čoveka već u ideju. Dok se ne suočimo sa prošlošću, budućnost neće biti drugačija", rekao je Čanak.
Poštu na mestu gde je ubijen, polaganjem venaca potom su odali i članovi nekadašnje Vlade premijera Zorana Živkovića. Živković, koji je preuzeo dužnost posle Đinđićevog ubistva, rekao je da se ove godine godišnjica njegove smrti poklapa sa predsedničkim izborima i da su se "bar tri predsednička kandidata radovala" kada je ubijen.
"Srbija na ovim izborima ima priliku da sebe izvede na pravi put. Za narednu godinu najavljeno je otkrivanje spomenika Đinđiću. Građani ne smeju da dozvole da ga otkriju oni koji su se radovali Đinđićevom ubistvu", rekao je Živković.
Na grob Zorana Đinđića tokom prepodneva vence i cveće polažu i brojni građani.
Prema najavi, tokom dana će vence ispred zgrade Vlade Srbije položiti i članovi kabineta aktuelnog premijera Aleksandra Vučića.
Zoran Điniđić, koji je ubijen na današnji dan pre 14 godina, došao je tri godine ranije na mesto predsednika Vlade razorene države u ratovima 90-ih godina prošlog veka, potpuno osiromašene, izolovane, dezorijentisane, moralno urušene zemlje koja je odigrala nečasnu ulogu u tragičnom razaranju bivše Jugoslavije, a koja je i dalje verovala da je najveća žrtva, da je vodila pravedne ratove ili da ih uopšte nije vodila.
Bio je premijer Srbije koja nije priznala gubitak Kosova, iako se njena poražena vojska povukla sa tog dela (do tada) svoje teritorije i ustupila mesto NATO trupama, a tek joj prestoji razlaz sa Crnom Gorom. Premijer zemlje koju su samo godinu dana ranije bombardovale NATO snage, od koje se očekivalo da pošalje odgovorne u Hag, uključujući i svrgnutog predsednika Slobodana Miloševića.
Uprkos takvom nasleđu, Đinđić je imao viziju evropske, moderne Srbije.
„Zamisli Srbiju na kraju 2005. godine. Pet godina nakon promene politike. Dobri, asfaltirani putevi, desetine hiljada malih i srednjih pogona i preduzeća, uspešni koncerni… Zemlja je transportna kičma Evrope, veliki tranzitni aerodrom u Beogradu i desetak manjih. Svetski kvalitet hrane kao jednog od glavnih izvoznih proizvoda. Poslovni centri u gradovima, porodična gradnja na periferiji, industrijske zone u blizini saobraćajnica. Puno posla za svakoga ko želi da radi, mogućnost povoljnih kredita za izgradnju kuće, kupovinu stana, pokretanje posla. Da li ova vizija deluje kao utopija?“
To su beleške iz rokovnika ubijenog premijera Zorana Điniđića koji je na premijersku funkciju došao ubrzo nakon što je demokratska opozicija uspela da svrgne sa vlasti Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine.
Za vreme njegovog mandata pokrenut je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi. Đinđićeva vlada se, uprkos otporima tadašnjeg predsednikaVojislava Koštunice i ne malog dela Srbije zadojene nacionalizmom, snažno zalagala za saradnju sa Haškim tribunalom za ratne zločine i uhapsila i tom sudu izručila nekoliko optuženika, među kojima i bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića.
Neposredno pre ubistva 2003. godine, Đinđić je poslao pisma na najvažnije svetske adrese tražeći da se krene u rešavanje statusa Kosova, upozoravajući da će status kvo zaustaviti evropsku integraciju Srbije. Nudio je tri rešenja, veruje se bio je najskloniji podeli Kosova, a najmanje sklon zavaravanju parolama bez pokrića – Kosovo je Srbija.
Bio je bez rezerve zagovornik okretanju Srbije Evropi. “Više ne postoji istok- zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni”, poručivao je Đinđić Srbiji još uvek zagledanoj u pravoslavnu braću na Istoku.
“U Srbiji, i u sistemu vrednosti i u ponašanju, još uvek postoji dijalektika istok-zapad. Pri čemu je istok ovde nešto sporo, nešto `videćemo`, jedan sumnjičavi stav, a zapad nešto brzo, otvoreno, dinamično. I to još nije prelomljeno u srpskom nacionalnom biću”, govorio je Đinđić.
Pratila ga je stalna optužba da je izdajnik, nečiji špijun, najčešće nemački, valjda zato što je bio nemački đak. Ostalo je zabeleženo da mu je negde na jugu Srbije jednom prilikom jedna žena prišla i upitala ga: "Čula sam da ste vi Hitlerov unuk, je li to tačno?"
Nije bio bezgrešan kako su ga neki predstavljali posthumno, već i zbog toga što je bio pragmatičan političar i što je živeo u smutnim vremenima. U njegovoj političkoj biografiji ostaće zabeležena 1994. godina, kad je posetio ratno srpsko rukovodstvo na Palama odakle se ubijalo Sarajevo, a i cela Bosna (“pekao vola sa Karadžićem”) i tom prilikom izjavio:
"Ako si političar, moraš navijati za jednu stranu, čak i ako nije 'dobra'. Inače si lažljivac i licemer. Dakle, ja navijam za Srbe."
Da bi izbegao krvoproliće 5. oktobra, paktirao je sa “crvenim beretkama”, Legijinim specijalcima (Milorad Ulemek Legija komandnat Jedinica za specijalne operacije, kasnije osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Điniđića) mobilisanim u kriminalnom podzemlju u 90-im godinama. Mnogi će tvrditi da je to bila tragična greška koja je olakšala kasniji obračun sa Đinđićem.
Nije uspeo da kriminalce prevede u “legalne poslove”, kako su tvrdili njegovi saradnici, pa je neposredno pred atentat najavio borbu portiv organizovanog kriminala. Zbog saradnje sa Haškim tribunalom došao je u sukob sa tadašnjim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije, Vojislavom Koštunicom, sa kojim je, inače, imao malo šta zajedničko.
Zbog organizovanja ubistva premijera,na 40 godina zatvora osuđen je bivši komandant “crvenih beretki" Milorad Ulemek. Na istu kaznu osuđen je i Zvezdan Jovanović, neposredni izvršilac ubistva i bivši Ulemekov zamenik. Advokat Srđa Popović podigao je svojevremeno tužbu u kojoj kao čoveka najodgovornijeg za atentat markira Vojislava Koštunicu. Ali, politička pozadina ubistva Đinđića još nije otkrivena. Oni koji su iscrtali metu, ostali su na slobodi.
Nije izvesno kada bi Srbija izgledala onako kako ju je skicirao Zoran Đinđić u svom rokovniku, ali godine koje su sledile dale su za pravo onima koji su pucanj u premijera 12. marta 2003. godine nazvali “pucnjem u budućnost Srbije”.
Svakog 12. marta Srbija odaje počast ubijenom Premijeru, uvek u nekoliko kolona njegovih posvađanih i podeljenih saradnika.
Od promene vlasti 2012. godine, počast mu odaju i oni čiji je politički poraz bio uslov za realizaciju Đinđićeve vizije moderne, reformisane, evropske Srbije.
slobodnaevropa.org
|
