|
Selektor koji je našoj košarci doneo poslednju zlatnu medalju, na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, Svetislav Pešić (67), trenutno uživa u svom Pirotu u koji povremeno dolazi iz Nemačke.
Otako je prošlog leta operisao oba kolena, bilo mu je jasno da je ova sezona izgubljena za njega, ali daleko od toga da je završio karijeru.
I dalje je, kako kaže, sastavni deo sistema minhenskog Bajerna u kojem je njegovo mesto na klupi, po njegovoj preporuci, preuzeo naš selektor Aleksandar Đorđević.
Crvena zvezda, koji ste vodili ne tako davno, u novoj Evroligi je ispred najbogatijeg nemačkog kluba Bamberga. Pošto znate prilike u obe zemlje, kako komentarišete to?
Nisu velike razlike u budžetu među većinom evroligaša, kako neki misle. Postoji jaz u odnosu na Real, Barselonu, Fenerbahče, CSKA, možda još uvek i na Makabi, Efes, Darušafaku, Olimpijakos i Panatinaikos, ali svi ostali su na približno istom nivou. Bajern, koji nije evroligaš, ima budžet 12 miliona evra: za ekipu, život, putovanja, plate, sve. A Zvezda ima oko šest miliona. Međutim, to ne znači da Zvezda ima duplo manje. U Nemačkoj ako jedan igrač hoće da zaradi 100.000 neto, on košta Bajern 225.000. A naše klubove bi koštao između 110 i 120 hiljada. Porez na prihod koji ostvaruju sportisti je kod nas daleko manji. I kad se to sabere i oduzme nije baš da je Zvezda tako siromašna, ali jeste u odnosu na pomenute klubove.
Da li je realno s „našim budžetima” upustiti se u borbu za prvaka Evrope?
Verovatno ću da zvučim nostalgično, ali moram da podsetim da je Bosna, za koju sam igrao, postala prvi evropski šampion s ovih prostora 1979. godine, bez stranaca, s neuporedivo manjim budžetom od većine učesnika tadašnjeg Kupa šampiona. Znam, mnogi će reći da je to bilo drugačije vreme, međutim, niko nam tada nije branio da nam cilj bude evropski vrh. Uvek mi je smetalo kad čujem da su ciljevi Zvezde i Partizana da budu među 16. Jer bez visokih ciljeva nema ni visokih dometa.
Trener Armanija Jasmin Repeša je rekao nedavno da će „šampion Evrolige biti onaj ko poslednji umre”, aludirajući na iznurujući sistem takmičenja. Da li je ovo uvod u novo „odeljenje” NBA lige?
Greše oni koji misle da je ovo probni balon za uvođenje evropske zone NBA. Jer NBA nema interesa za to i sigurno u sledećih 20-30 godina tako nešto neće biti izvodljivo. Evropa nema potencijale, ni organizacione ni materijalne, za tako nešto. Rekao bih i da NBA nije zainteresovana za to, iako napada evropsko tržište na razne načine: organizuje predsezonske mečeve, poziva naše klubove u SAD i slično. Možda da se u nekoj zemlji, kao što je nedavno bilo u Londonu, odigra neki NBA meč. Možda jednog dana kažu: Beograd ima dvoranu sa 20.000 mesta, što Denver s Jokićem tu ne bi odigrao jednu utakmicu, s nekim timom gde su isto srpski igrači. Hala bi bila rasprodata jednom, dva puta, ali ne više.
Čemu vodi ovaj sistem takmičenja u Evropi?
Vrhunska košarka u Evropi ne može dalje da se razvija bez nacionalnih liga. Ako je nešto negativno kod ovakve Evrolige, onda je to što škodi nacionalnim ligama. U Evroligi igraju najbolji timovi i samim tim najbolji evropski igrači koji uvek moraju da pobeđuju: i u domaćem kupu, prvenstvu i povrh svega moraju da igraju u reprezentaciji. Ovakav sistem je mnogo naporniji od NBA. Kod njih počinju sa kampom početkom oktobra i igraju do aprila. Sedamdeset do 80 odsto njihovih igrača je u programu sedam meseci. Danas biti NBA igrač jeste najlakši i najlepši posao na svetu. Naravno, i najisplativiji.
Posle tako teške sezone pitanje je u kakvom stanju će biti nosioci igre nacionalnih timova, a zna se da naša reprezentacija narednog leta puca na evropsko zlato?
Evroliga je kao liga u redu, ali je ukupan sistem takmičenja katastrofalan. Neophodno je razlikovati igranje od treniranja košarke. Kad igraš mnogo utakmica, sitičeš više iskustva i samopouzdanja, ali baza je i dalje trening. I Ljulju, koji je po meni trenutno najbolji igrač u Evropi, i Guduriću! Ako ne treniraju redovno, dolaziće do povreda i neće napredovati. Od igrača poput Ljulja i Teodosića očekuje se ne samo da pobede, već i da pruže nešto novo publici. Nov napad, šut, dribling... Oni su ti koji postavljaju standarde. A pošto nemaju vremena za individualni trening, gde se unapređuje igra, samim tim smanjivaće se i kvalitet igre. U sadašnjem sistemu takmičenja ne vidimo apsulutno ništa novo. Čak je kvalitet slabiji nego prošle godine. Dugoročno, sumnjam da će novi sistem proizvesti veće interesovanje i bolju košarku.
Neke vaše kolege smatraju da je ovakva Evroliga pun pogodak?
Da li je pun pogodak, to ćemo tek da vidimo. Deluje kao interesantan eksperiment, ali potencijalno i vrlo opasan.
Vaš sin Marko Pešić i jedan od vaših najdražih „učenika” Aleksandar Đorđević trenutno su zajedno u Bajernu, kao generalni menadžer i šef stručnog štaba. Kako vam izgleda taj spoj?
Mislim da su dobar tandem, jer su stručni i posvećeni sto odsto košarci. Sad Sašu upoznajem i kao trenera i vidim veliku posvećenost i sistematičnost. Uživa ogromnu podršku svih u klubu. Ima sve uslove da svoj koncept sprovodi u delo. Ako smo nešto postigli u ovoj godini jeste to da je trener srećan, a kad je srećan, rezultati će doći.
Široj javnosti je manje poznato da je Đorđević s vama osvojio svoje prvo seniorsko zlato, pošto svi vašu saradnju po navici vezuju za juniorske medalje?
Reč jeo uspehu koji je ostao u senci svega što se posle zbilo. Saša je, sticajem okolnosti, postao prvak Balkana sa seniorskom reprezentacijom 1985. u Bukureštu. Imao je tada 18 godina. Nije bio u planu za to takmičenje, ali je dobio naknadni poziv pošto je nekolicina naših igrača pri dolasku u Rumuniju otpala zbog trovanja. Kad smo ostali bez plejmejkera, pozvao sam Savez, a oni Partizan, pa je Saša stigao odmah vozom. Tako da mu je ta zlatna medalja prvi trofej u reprezentaciji. Posle mi je bio kapiten u juniorskoj reprezentaciji 1986, pa igrao u Bormiju 1987.
Posle srebra na Olimpijskim igrama u Riju prošlog leta, rekli ste da je to veći podvig od Indijanapolisa 2002?
Niko do sada nije rekao šta je najveći uspeh naše košarke. Narod je, ustvari, to rekao – ali ne i oni koji trebalo da se izjasne o tome – da je najveći uspeh jugoslovenske košarke zlato u Indijanapolisu. Biti svetski prvak u Ljubljani 1970. godine nije bilo lako i to je možda naš najvažniji uspeh, jer smo tada dobili krila. Međutim, najveća pobeda je Indijanapolis. Ali, pošto to niko nije rekao, kad su me pitali posle Rija, onda sam ja kazao da je srebro veći uspeh i od Indijanapolisa. Osvojiti srebro na olimpijskim igrama u ovakvoj situaciji, ogroman je podvig.
Pregovarali ste prošlog leta s Barselonom, ali ste onda operisali obe noge. Kako se sada osećate?
Hteo sam ove godine da završim projekat započet u Bajernu, gde sam još pod ugovorom, iako sam na bolovanju. Nakon moje prve od tri operacije, meniskusa na levoj nozi, mislili smo da će sve to brzo da prođe. A onda sam imao tešku operaciju desne noge, kada su mi ugradili veštačko koleno. Tu povredu sam zadobio još kao igrač Partizana, trenirajući na betonu s vijačama. Tada nismo imali patike kao ove danas.
I šta je posle bilo, kad ste odlučili da odete na bolovanje?
Onda smo seli predsednik Bajerna Uli Henes, Marko i ja i rekao sam im da nisam siguran da mogu da budem spreman za celu sezonu. Onda smo počeli da razmišljamo o novom treneru. Prvi put sam video koliko je teško izabrati trenera. Pogotovo onog koji može da vodi Bajern koji, naravno, nije na najvišem evropskom nivou kao u fudbalu, ali bi tu trebalo da bude. Utoliko je sve zahtevnije. Bilo je raznih ponuda, javljali su se mnogi agenti, ali Marko i ja smo bili samo za Đorđevića. Onda je Marko rekao: „Idi sa Sašom da razgovaraš, ti mu reci da nećeš više da radiš”! Tako je i bilo.
Najmoćnija ličnost u nemačkom sportu Uli Henes se pre četiri meseca vratio na čelo Bajerna, pošto je 42 meseca bio u nekoj vrsti radnog zatvora najblažeg tipa zbog utaje poreza. Navijači smatraju da je to najveće „pojačanje” u ovoj sezoni, a šta kažete vi?
Pošto Henesa znam lično, vrlo dobro znam koliko je klub s njim jači. Zahvaljujući njemu, pre četiri godine je košarkaška sekcija formirana kao profesionalni klub, pošto se o tome izjasnilo 75 odsto članova. Članstvo je pod njim toliko poraslo da je Bajern u tome ispred Reala u Barselone. Trenutno 284.000 ljudi plaća članarinu. U novembru je 97 odsto članova kluba glasalo za Henesa.
Kad smo kod izbora, kod nas se sve više sportskih i ostalih javnih ličnosti priklanja kandidatima za predsednika Srbije. Kako gledate na to?
Nikada se nisam izjašnjavao jer me niko nije ni pitao od političara. Kad bi me neko pitao, možda bih se i izjasnio. Normalno je da sportisti i treneri koji žive u Srbiji imaju želju da se uključe u politički život i pomognu da zemlji ide bolje. Iako živim u Nemačkoj, normalno, i meni je stalo da se u Srbiji lepo živi. Smatram da je dobro da sportisti budu blizu vlasti, jer od toga sport može da ima samo koristi. Ko će na nekoj skupštini da objasni bolje probleme sporta nego sami sportisti.
politika.rs
|
