|
Kako se desilo da su, uprkos mnogim godinama što su ih sticajem neprilika imali na raspolaganju, izazovi stalne postavke nadležne kustose i muzejske stručnjake zatekli nespremne, te zbog toga ona još nije konačna, opremom je nedovršena i stručno nedorečena, a u raspolaganju dobijenim izlagačkim prostorom nepromišljena.
U sveopštem i razumljivom oduševljenju što je napokon, posle petnaestak i više godina, otvoren za posetioce Narodni muzej, niko se nije našao da postavi logično pitanje: ko snosi krivicu što je isti bio toliko dugo nedostupan korisnicima? Odnosno kako se moglo dogoditi da više generacija naših učenika i studenata, o ljubiteljima umetnosti da ne govorimo, bude uskraćeno da preko ostataka materijalne kulture i umetnosti što su ih naši preci s punom svešću o njihovom značaju, uz neizmernu ljubav i često u teškim istorijskim i ekonomskim neprilikama sabrali i poverili najstarijoj muzejskoj ustanovi Srbije na čuvanje, korišćenje, stručnu obradu i predstavljanje, spozna mnoge bitne vrednosti, nezaobilazna svedočanstva o životu na njihovim prostorima danas.
VAJNI STRUČNjACI
Kome je to palo na pamet i ko je to potom sproveo u delo, da se u dugogodišnjim sankcijama ekonomski iscrpljenoj državici, uz to razorenoj nemilosrdnim bombardovanjem svetskih siledžija, pristupi takozvanoj temeljnoj rekonstrukciji Narodnog muzeja i izgradnji, navodno, najmodernije muzejske ustanove na ovim prostorima?
Umesto da se, kao što je na kraju urađeno, pristupilo delimičnoj rekonstrukciji, tačnije temeljnoj sanaciji monumentalnog zdanja, od naših predaka mudro napravljene Uprave fondova iliti Hipotekarne banke, u kojoj je Muzej bio ugodno i po meri čoveka smešten početkom pedesetih godina prošlog veka, a za to očito nije bilo potrebno više od godinu-dve, koliko su ti radovi sada i trajali, kao i onoliko sredstava koliko ih je za sve to ovom zgodom izdvojeno.
Naravno da znam odgovor. To su učinili vajni muzejski stručnjaci u trenucima kada je na privremeni rad u Muzej doveden i postavljen za direktora arheolog Nikola Tasić, neostvareni muzejski i naučni radnik, doduše potonji gensek i potpredsednik SANU. Tada su, po već dobro nam poznatom receptu, nadobudni ili lepotom datih obećanja zavedeni stručnjaci Upravnog odbora Muzeja doneli odluku o pomenutoj velelepnoj koliko i nerealnoj rekonstrukciji. Pa, kada se pokazalo da se iz minimalnih fondova, od kojih je jedva tavorila kultura u Srbiji, ti i takvi planovi ne mogu ostvariti, onda je najlakše bilo uprti prstom u državu i njeno nadležno ministarstvo zato što nisu u stanju da realizuju nečije i nekakve muzejske ideale i snove.
NEOLIT ATRAKTIVNIJI OD SREDNjOVEKOVNE SRBIJE
Inače, što se tiče onoga što je predstavljeno u sadašnjoj, novootvorenoj, stalnoj postavci Narodnog muzeja, valja odmah zameriti što se vidi da je rađena na brzinu. Tačnije, da su, uprkos mnogim godinama što su ih sticajem neprilika imali na raspolaganju, izazovi stalne postavke nadležne kustose i muzejske stručnjake zatekli nespremne, te zbog toga ona još nije konačna, opremom je nedovršena i stručno nedorečena, a u raspolaganju dobijenim izlagačkim prostorom nepromišljena.
Međutim, pošto muzej ne čine smo dela što ih čuva već i stručnjaci koji su ta dela sabirali i obrađivali, bolji deo postavke je tamo gde se jasno sagledava njihov učinak. Tako se, kada je u pitanju arheologija, kao upečatljiv deo postavke ističu delovi koji proističu iz vrednosti minulog rada takvih arheologa kao što su bili Miloje Vasić, Đorđe Mano Zisi, Draga Garašanin ili Blaženka Stalio, Radoslav Galović, Dušan Krstić i Milivoje Veličković, ali i spoljni saradnici poput Dragoslava Srejovića i Milutina Garadšanina. Slično je i kada se radi o delu postavke kojom se predstavljaju materijalna kultura i umetnost srednjovekovne Srbije. Tu se jasno prepoznaju vrednosti svega što su utemeljili Mihailo Valtrović, Vladimir Petković i potom nadgradili Mirjana Ćorović Ljubinkovića sa svojim saradnicama Desankom Milošević, Gordanom Tomić i Mirjanom Tatić Đurić. Istini za volju, ne može se oteti utisku da predstavljanje srednjovekovne Srbije nije tako atraktivno i efektno kao što je ono arheološko, posebno kako su predstavljeni epoha neolita i vreme vladavine Rima na ovim prostorima. Smeta što se tako stiče utisak da su nam bliži i važniji rimski imperatori nego preci, srpske velmože, župani, despoti, kraljevi i carevi.
Mada grafika i uopšte radovi na papiru, zbog posebnih uslova koje zahteva rukovanje njima i njihovo čuvanje, nije nikada bila posebno iscrpno prezentovana u stalnim postavkama Muzeja, ovom zgodom je tek poslužila da posetioce, jednim izborom bakroreza, bakropisa i posebno litografija iz XVIII i XIX veka, uvede u prostore novije srpske umetnosti i pojasni tokove njenog razvoja posle 1690, odnosno posle Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Taj deo stalne postavke Muzeja u kojem je prikazan razvoj srpskog slikarstva od vremena baroka, preko epohe bidermajera, romantizma i realizma do prvih plenerističkih ostvarenja, uzorno se oslanja na vrednosti i iskustva koja su svojim radom u Muzeju utemeljili stručnjaci poput Veljka Petrovića, Milana Kašanina, Momčila Stevanovića, Miodraga Kolarića, Jovana Sekulića, Zore Simić Milovanović i Vere Ristić.
PREDEO IZ ITALIJE UMESTO GRAČANICA
Činjenica da skulptura u stalnim postavkama muzeja nije nikada bila prikazana kao zasebna celina, već kao materijal koji više ili manje skladno, uz slikarstvo i delimično grafiku, predstavlja aktuelne tokove razvoja umetnosti na ovim prostorima tokom druge polovine XIX i osobito tom XX veka, omogućila je autoru da izbegne greške koje se očituju u prikazu jugoslovenskog slikarstva prve polovine XX veka. Naravno, zlosrećno ili zlonamerno, svejedno, postavljena granica predstavljanja jugoslovenskog likovnog stvaralaštva do 1950, onemogućila ja autora postavke da baci puno svetlo na činjenicu da je srpska skulptura tokom druge polovine XX veka, uprkos svim nedaćama i tanušnoj tradiciji, vrednostima natkrilila sve što se tada stvaralo na prostorima avnojske Jugoslavije. O čudu naglog poleta skulpture u Srbiji tog doba na upečatljiv način govori upravo Muzej kapitalnim delom „Zbirka jugoslovenske skulpture Narodnog muzeja u Beogradu“, tačnije katalogom koji zasigurno jeste jedan od najznačajnijih poduhvata novije srpske muzeologije. Zahvaljujući njemu postaje jasno do koje mere su posetioci Muzeja oštećeni, jer on prikazuje kako su uskraćeni da uživaju u delima, pomenućemo samo neke od srpskih vajarki, uz izvinjenje svim jednako vrednim srpskim skulptorima, kakve su: Ana Bešlić, Olga Jevrić i Olga Jančić, Vida Jocić, Mira Sandić i Mira Jurišić, Angelina Gatalica, Ljubinka Savić Grasi, Jelisaveta Šober, Ekatarina Ristivojev i tako redom, da ne pominjemo one koje su još živo aktivne.
U stvari, problemi i nesnalaženja koji se očituju u delu muzejske postavke izložene na drugom spratu, posledica su toga što su u potpunosti ignorisani rezultati rada muzejskih prethodnika i poznavalaca jugoslovenskog likovnog stvaralaštva ili pak evropske umetnosti kao što su bili već pominjani: V. Petrović, M. Kašanin, M. Kolarić, M. Stevanović, zatim Lazar Trifunović, Vanja Kraut, Radmila Mihajlović ili Katarina Ambrozić. Nadobudnost udružena sa očiglednim nepoznavanjem prirode muzejske zbirke jugoslovenskog likovnog stvaralaštva XX veka, kako su je videli i napravili pomenuti stručnjaci, a čiju je poruku razumela i do krajnjih vrednosti izbrusila njihova naslednica Ljubica Miljkovića, čijeg se iskustvo i znanje, pitamo se zbog čega, Muzej ovom zgodom odrekao, naravno na svoju golemu štetu, dali su svoje gorke plodove. Tako posetioca ovog dela stalne postavke najstarije i najuglednije Muzejske ustanove države Srbije na samom ulazu dočekuje nesporno dobra i značajna slika Mališe Glišić, ali na kojoj je prikazan predeo iz Italije. Kao da su autori postavke hteli da podvuku već stečeni utisak da su nam Rim i njeni imperatori, ma i oni rođeni na ovom tlu, bliži i draži od potonjih srpskih vladara. Prirodno je bilo da su posetioce dočekali delom najznamenitije srpske slikarke i neprevaziđenog rodoljuba Nadežde Petrović, nekim njenim remek-delom poput „Resnika“ ili još bolje i aktuelnije „Gračanice“. Tako bi posetilac već od prve znao na čije duhovno i umetničko tlo stupa.
PROPUSTA NA PRETEK
Ovako kako je urađeno očito ne valja ili je, u najmanju ruku, nerazumno, utoliko pre i više što posetioca odmah potom dočekuju dve-tri beznačajne sličice koje nikada pre nisu bile u postavkama Muzeja, a ni sada tu im nije mesto. Mislim na dve malena enterijera najvećeg i najzaslužnije srpskog crtača i grafičara Ljube Ivanovića (što se, inače, iz svega što je potom izloženo ne može saznati), urađena tehnikom ulja na koje je umetnik bio alergičan pa je stoga u toj tehnici uradio svega nekoliko beznačajnih studija, a pored njih se obrela, prvi put, u stalnoj postavci Muzeja i jedna korektna ali po svemu beznačajna studija slikara Stevana Čalića. Zbog čega je tako urađeno mogu znati samo oni koju su se na to odlučili, a da mnogo ne znaju više je nego očigledno. Tako, samo nekoliko koraka dalje, kada posetilac treba da napusti prvu odaju sa stalnom postavkom, stoje iz mnogo razloga neukusno postavljeni jedan pored drugog autoportreti Nadežde Petrović i Branka Popovića, oni su okrenuli leđa jedno drugom iako je opštepoznato da su bili prijatelji i dobri saradnici, da su se međusobno veoma cenili.
Sličnih detalja i propusta ima na pretek u delu stalne postavke kojom je prikazano jugoslovensko likovno stvaralaštvo prvih pedeset godina prošlog veka, mada ne vidimo niti jedan ozbiljan razlog zbog čega se ono nije predstavilo do kraja, do raspada te jugoslovenske državne zajednice. Onda bi ono delovalo celovito i, što je mnogo važnije, jasno bi se moglo sagledati i dokazati kako je srpsko likovno stvaralaštvo druge polovine XX veka u jugoslovenskim granicama vrednostima prednjačilo u svakom pogledu, posebno po nastojanjima da uzima što manje inostranog zajma a unese što više sopstvenih vrednosti. Doduše u tom slučaju Vilko Gecan ne bi bio prikazan ravnopravno sa Savom Šumanovićem ili bolje od njega, a jasno bi se sagledalo koliko i kako su dobro na temeljima sopstvene kulturne baštine izgradili svoje delo Aleksandar Tomašević, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija, Bogić Risimović Risim, Miloš Bajić, Stojan Ćelić, Miodrag B. Protić, Predrag Peđa Milosavljević, Ljubica Cuca Sokić, Mladen Srbinović i tako redom. Opravdanje ili objašnjenje da za tako zamišljenu postavku nije bilo prostora ne stoji, jer se moglo pristupiti strožoj selekciji izloženog materijala (to, naravno, zahteva mnogo bolje poznavanje prirode zbirke od postavkom pokazanog), kao što se moglo još dosta izložbenog prostora dobiti u delu postavke gde se nepotrebno i sasvim u raskoraku s vrednostima prikazanih dela širi zbirka takozvane strane, odnosno evropske umetnosti drugog milenijuma. Jer osim što su pri izboru dela za stalnu postavku inostrane umetnosti kriterijumi bili više nego blagi, tamo stoji neiskorišćeno više desetina dužnih metara dragocenog izložbenog prostora.
Uostalom, pravi i neobjašnjivi šok doživeće svaki posetilac Muzeja kada se, posle istinski monumentalne kompozicije Bože Ilića, što prikazuje kako omladinci, učesnici radne akcije sondiraju teren na Novom Beogradu, a kojom su autori postavke udarili tačku na svoj nadobudno obavljeni posao, nađe pred, s brda s dola, naređanim crtežima i grafikama jugoslovenskih umetnika nastalih tokom minulog veka, od Ivana Radovića do Ivana Tabakovića i dalje, ali bez ijednog dela najzaslužnijeg za razvoj ovih disciplina kod nas, pominjanog Ljube Ivanovića. Može biti, dovijam se, da su autori ovog galimatijasa bili inspirisani instant postavkama Muzeja na Ušću, pa ponudili neku privremenu izložbu. Ako je tako, onda se može razumeti da su to uradili kako bi pokazali svoju intimnu, nipošto objektivnu, estetiku privrženost prema stvaralaštvu, u prvom redu Brace Dimitrijevića i Raše Todosijevića, a potom Radomira Damnjanovića Damjana i donekle Dušana Otaševića, dok su tu radovi Aleksandra Ace Tomaševića, Stojana Ćelića i nedužnog Knifera pojavljuju kao kolateralna vrednost. Uz to, većina ovde izloženih eksponata nastala je tokom sedme i osme decenije minulog stoleća, znači znatno posle prelomne i nasilno postavljene 1950, kojom je omeđena stalna postavka jugoslovenskog likovnog stvaralaštva. Ukratko, žali bože prostora koji je mogao biti mnogo bolje iskorišćen.
ŠPAGETE UMESTO KRSTA
Istinski me obradovalo što su otvorena dva monumentalna sefa nekadašnje Uprave fondova, naravno sa prikladnim izborom dela iz prebogatih muzejskih zbirki numizmatike i sitne plastike, plaketa i medalja.
Istovremeno rastužio me novi logotip Muzeja koji u odnosu na stari predstavlja korak unazad u svakom pogledu. Prosto se ne može oteti utisku da su tih nekoliko grubo stilizovanih linija koje podsećaju na obarene italijanske špagete, bez ikakvih asocijacija na inicijal iz Miroslavljevog jevanđelja, urađene samo stoga da se izbegne krst kao simbol koji je spajao dve afrontirane rajske ptice.
Čarolija dva violončela
Film "Izgrednici" srpski kandidat za Oskara
Leskovački festival filmske režije: Trka za "Žiku Pavlovića"
Viminacijum fest: Mitovi stari i novi
Narodna biblioteka: Misterija od 13 miliona knjiga!
Kokan Rakonjac - večni ideološki neprijatelj
BITEF: Hvatanje ukoštac sa svetom
Svetozar Cvetković: Teško je baviti se filmom
Radošu Bajiću nagrada "Pavle Vuisić": U društvu sam besmrtnih
Veliki značaj festivala srpskog filma u svetu
Neugasli bunt Miće Popovića
|
|
