|
Selekcija "FeelGood Movies" obuhvata tri segmenta: „Eros i tanatos“, „Priroda i društvo“ i „Sporo i ekološki“. „Ono što je zajedničko svim filmovima u toj selekciji jeste da osetite život i druge ljude u svoj toj različitosti i kompleksnosti i jako je lep osećaj ako proputujete svetom od Aljaske, preko Japana, do Afrike“, istakao je Filipović Tanjugu.
Kao najatraktivniji segment, Filipović je najavio „Eros i tanatos“ posvećen temama seksualnosti i smrti, uz konstataciju da „eros bar brojčano ove godine“ pobeđuje tanatos, a fokus je na žensku perspektivu i žensku seksulanost.
Pažnju najšire publike će možda ponajpre privući film Ćićolina - kuma od skandala o slavnoj zvezdi pornografskih filmova, a sama Ilona Staler (Ćićolina) biće gošća festivala.
„Videćemo kako možemo danas da posmatramo taj fenomen, da li je to borba za ženska prava, da li može da se posmatra iz feminističkog ugla ili je to nusprodukt kapitalizma. Zanimljivo je i politički gledano kao neka preteča Berluskonija u Italiji i Belog ovde, jer znamo da je Ćićolina bila poslanica u parlamentu, da se borila za seksulno obrazovanje i pravo na abortus što u delimično konzervativnoj Italiji krajem sedemdesetih, pa osamdesetih i devedesetih godina 20. veka nije baš bilo na tanjiru“, primetio je Filipović. On je izdvojio i film Venera u kome žene iz Danske različitog uzrasta otvoreno pričaju o seksulanosti, zatim Sveta vodica o ženskom orgazmu u Ruandi.
„Način na koji je ta priča predstavljena je nama Evropljanima neobičan, veoma eksplicitno i otvoreno. Mi Ruandu znamo po genocidu, a sada ćemo je videti iz drugačije perspektive", kaže Filipović.
Biseri upoznavanja preko neta je, prema njegovim rečima, zanimljiva i duhovita priča, ali i ozbiljna sociološka analiza trenutka u kome živimo, dok Kalabrija donosi taj manji segment kojim dominira tanatos, a govori o dvojici migranta koji voze telo pokojnika iz Švajcarske u Italiju i publika prati njihove životne priče. U skladu sa sloganom festivala (Nije još mrak), možemo da kažemo da postoji tračak svetlosti i da nije loše boriti se za to, a ova selekcija svesno ili nesvesno šalje tu poruku“, istakao je Filipović.
„Beldoks“ predstavlja srpskoj publici i „spore (slow) filmove“, koji su novina na svetskim festivalima. „Oni povlače ručnu kočnicu i teraju vas da se ubacite u drugačiji režim rada, isključite svoje mobilne telefone, zaboravite na obaveze i pokušate da se ubacite u konteplativni mod koji je najčešće prisutan, osetite živote ljudi kojima se ti filmovi bave“, pojasnio je selektor.
Filipović skreće pažnju na ostvarenje Žena i glečer o ženi koja je odlučila da živi na meteorološkoj stanici na glečeru uz prikaz sukoba tog malog ljudskog bića i moćne prirode, što je dominantan motiv i u ostalim dokumentarcima.
Film Semjuel među oblacima govori o čuvaru ski lifta u Andima, koji ne zna šta će sa svojim životom pošto više nema snega usled klimatskih promena, dok Krompir, kupus i ostali demoni prikazuje dogodovštine čoveka koji je odlučio da ode iz grada i godinu dana se bavi proizvodnjom kupusa. Potprogram „Priroda i društvo“ donosi priče o porodičnim odnosima kao što je Divno kraljevstvo pape Alajeva o kompleksnoj porodici perkusionista u Izraelu pa do analize fenomena kulture kao što je „Evrosong“ kroz priču o pobednici Jamali.
„Svi ovi filmovi nas uče da treba da zastanemo, promenimo svoju perspektivu, oslušnemo druga mišljenja i probamo sa tim znanjem da pogledamo sebe i ljude u svom okruženju", primetio je Filipović.
Za njega „Beldoks“ je godinama „prozor u svet“: „Sada se u svetu dešava renesansa dokumentarnih filmova, a mi teško da možemo da ih pogledamo van festivala. Televizije ih otkupljuju samo kada postanu megahitovi, a ponekad ni tada. Umesto da ih jurimo poJutjubu ili u mraku 'torenata', mislim da je najlepše videti te filmove na velikom platnu sa drugim ljudima i posle popričati o svemu tome“.
Dokumentarni filmski festivali formiraju publiku
Selektor je primetio da festivali poput „Beldoksa“ pokazuju da dokumentarni film u Srbiji ima publiku, a s druge strane i uloga takvih manifestacija jeste da formira publiku.
„Cilj je da ljudi dođu, vide i kažu: 'E, pa ovo je zapravo zanimljivo i možda je zanimljivije i od nekih igranih filmova koje gledamo'. Ako ljudi nauče šta je dobar dokumentarni film, koliko može da znači i kakva je to forma uopšte, onda je posao urađen kako treba“, ocenio je Filipović.
|
