|
Da li će pesnici u budućnosti pisati određujući se u odnosu na rokenrol, posle Nobelove nagrade za književnost uručene Bobu Dilanu?
Može li poezija ikada da ostvari takav uticaj kakav je za generacije slušalaca imao rokenrol? Da li je rokenrol bespovratno izgubio subverzivnost, u trenutku kada su autori koji su nekada pozivali na revoluciju postali komercijalni?
Ovo su pitanja na koja su odgovore dali pesnici Ognjenka Lakićević, Dragan Bošković, Delimir Rešicki (Hrvatska), Ivan Velisavljević i moderator Bojan Marjanović, na književnoj večeri „Poezija/Muzika/Rokenrol”, održanoj u Domu omladine Beograda, u okviru „Svetskog dana poezije” KCB-a.
U „gledalištu” se našlo malo, ali „koherentno” društvo, a svi učesnici u razgovoru bili su složni u oceni da je dobro što je Dilan dobio Nobelovu nagradu. Dragan Bošković je taj mali „rat”, nastao od poređenja pesnika poput T. S. Eliota i Dilana, nazvao besmislenim, jer nagrada se već dogodila, sviđalo se nama to ili ne. Ognjenka Lakićević je takva poređenja ostavila dokonim ljudima.
– Bio sam presrećan kada sam čuo da je Dilan dobio Nobela. Ipak, mi smo istorijska bića i mesto poezije u našim životima je nekrološko. Iako je poezija najbolji deo srpske književnosti, njoj je i dalje potreban epski legitimitet oličen u romanu. Šta bi bilo da proglasimo smrt poezije, da li bi onda bila pokrenuta revolucija? Rokenrol jeste bio subverzivan, ali danas ništa više nije subverzivno, primetio je Bošković.
– Dilan je rokenrol učinio cerebralnim, a poezija mora ozbiljno da se zapita da li je društveno relevantna u odnosu na rokenrol. Međutim, Dilan je Nobelovu nagradu dobio sada, kada više nije subverzivan. Sada sistem postaje subverzivan u odnosu na ljude, rekao je Delimir Rešicki.
Za Ognjenku Lakićević subverzivno je sačuvati dušu u vremenu u kojem se sve vrednosti raspadaju, a dokaz da je rokenrol i dalje živ jeste i njen bend:
– Rokenrol nije mrtav, „mrtva” sam ja zato što posle posla trčim na svirke i spavam po tri sata.
Drevna povezanost muzike i poezije, zvučanje teksta, ritam i glas, bili su tema ovog poetskog festivala posvećenog Svetskom danu poezije. Tako su književne večeri bile obogaćene i svirkama, a pored bendova: „Ah Ahilej”, „Orasi”, Kralja Čačka, u programu je učestvovao i „Nebograd”. Reč je o muzičkom sastavu mladih kompozitora koji u projektu „Novi kompozitori i nova lirika” stvaraju muziku na stihove savremenih autora. U okviru jedne muzičke celine, koja je duhovito nazvana „Linčovanje”, komponovali su muziku na pesme Zvonka Karanovića i Aleksandra Šurbatovića, koje odišu atmosferom iz filmova Dejvida Linča. Na ovogodišnjoj manifestaciji posvećenoj Svetskom danu poezije muzičari „Nebograda” izabrali su najbolje delove iz osam celina posvećenih i drugim pesnicima.
– Obično se pitamo da li su tekstovi muzičkih kompozicija poezija. „Nebograd” je sada preuzeo poeziju i uklopio je u muziku, tako da sa svojim projektima pripada i muzičkoj i pesničkoj sceni, kaže Zvonko Karanović, pesnik koji je ove godine pozvan da bude i urednik ovog festivala.
Objašnjavajući uticaje muzičke i filmske umetnosti u svom stvaralaštvu, Zvonko Karanović zaključuje:
– Sve iz čovekovog iskustva može da postane deo poezije, o čemu govore i eseji Ginzberga i Keruaka. Čarls Simić zastupa isto mišljenje. Puno sam slušao rokenrol, čiji uticaj je primetan u mojim prvim poetskim knjigama. Kasnije sam više pažnje posvećivao književnim tekstovima i filmu, tako da su u mojim novijim knjigama zastupljenije reference iz tih oblasti.
Jedan od najvažnijih italijanskih pesnika Lučano Čekinel takođe piše inspirisan muzikom: bluzom, američkom kantri muzikom i folk rokom. Po majci je Amerikanac i napisao je knjigu o svom ranijem putovanju u Sjedinjene Američke Države, koje je nazvao svojevrsnim hodočašćem. Za Ameriku je vezan i preko uticaja umetnika kao što su Džoni Keš, Džordž Džouns i Alan Džekson. Čekinel kaže da su politička i društvena iskustva Italije takođe deo njegove poezije, budući da je rođen u porodici koja je bila politički istaknuta, a njegov otac u Drugom svetskom ratu bio u partizanima. Čekinel je bio i gradonačelnik svog rodnog mesta Revine-Lago.
– U nekim pesmama referiram na američku muziku, na neke delove pesama, kao što je onaj iz pesme Emilou Heris: „Valovita zelena brda Zapadne Virdžinije najbliža su stvar nebu za koju znam...”, koju sam upotrebio kao kontradikciju u pesmi o prijateljici koja se ubila. U nekim pesmama imam reference i na folk muziku, i na Vudija Gatrija, kaže Lučano Čekinel, dodajući da je njegova idilična slika Amerike sada ustupila mesto jednoj čudnoj predstavi ove zemlje, u kojoj je na predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp.
Povodom Nobelove nagrade za književnost Boba Dilana, Lučano Čekinel objašnjava:
– Od početka sam voleo Boba Dilana, ali mislim da nije u redu to što je dobio Nobelovu nagradu. Teško mi je da zamislim da će neka poetska antologija sadržavati pesme Emili Dikinson, Volta Vitmana i T. S. Eliota uz poeziju Boba Dilana. Moj um odbija to da prihvati, iako sam i dalje Dilanov fan. Dario Fo je takođe dobio Nobelovu nagradu, ali to je bila još gora odluka od dodele tog priznanja Dilanu. Dario Fo je glumac, to je njegov dar, ali ne i pisanje. Dilan svojim stavovima i muzikom jeste imao ogroman uticaj na mlade čitavog sveta.
novosti.rs
|
