|
Slikar Milan Cile Marinković o izložbi u Podgorici, Parizu koji nestaje, mladalačkim ambicijama, vezi sa Beogradom, stvaralaštvu našeg vremena
Ovom izložbom zaokružuje se moja bogata izlagačka aktivnost u Crnoj Gori, koja traje već 20 godina. Posebna energija koju sam susretao na rivijeri bila mi je neiscrpna stvaralačka inspiracija koja je markirala moje delo i mene samog, što je takođe prisutno na mojim novim slikama.
Ovo kaže Milan Cile Marinković, poznati srpski slikar međunarodnog renomea koji je u četvrtak otvorio izložbu svojih dela "Ciklusi" u Modernoj galeriji JU muzeja i galerija Podgorice, gde je izložio 39 slika velikog formata, nastalih u Beogradu i Parizu u poslednjih desetak godina. Ovi radovi predstavljaju krunu njegovog stvaralaštva u prethodnoj deceniji.
Kada ste dolazili u Pariz, rekli ste da ćete udaviti ogromno parisko nebo mokrim četkama. Nad tim beskrajnim plavetnilom se u međuvremenu naoblačilo?
- Kada sam došao s porodicom, izazov da se nametnem u Parizu bio je ogroman. Vukao me je u visine. Taj grad je sada potpuno drugačiji od tog vremena s početka devedesetih. Ovaj Pariz je za neke druge slikarske i ljudske priče. Nebo još uvek postoji, ali njime, sada, s vremena na vreme, lutaju olujni oblaci. Dešavaju se razni užasi. Terorizam, ubistva, kriminal. Nesigurniji je za život. Nije to više onaj Pariz iz filmova Godara, Trifoa i Luja Mala. Sad i nema takvih reditelja koji mogu da daju pravu sliku. Došli su neki drugi ljudi koji su napravili svoje aranžmane, nova pakovanja, manje prihvatljivu ambalažu, s lošim dizajnom. Ipak, Pariz je i dalje veliki i nedostižan.
Nekada ste nakratko dolazili u Beograd, sada tu i tamo dođete u Pariz. Šta je uzrok te promene?
- Paralelno izlažem po pozivu i u Beogradu, i u Parizu, i, evo, sad u Podgorici. U Pariz me je dovela želja da osetim šta to znači biti pariski, francuski i evropski slikar. Ovde se drugačije "pliva". Pariz je internacionalna scena u kojoj su svi sa raznih strana doneli pomalo nade. S druge strane, teme u Beogradu su pune fantastike i halucinacija. Veza s Beogradom je neuništiva. Bio sam u mnogim gradovima Evrope, svugde sam se borio, a u Beogradu sam disao punim plućima.
Da li se s godinama čovek sve više okreće svojim počecima?
- Neki ljudi koje sam davno upoznao, od Armana, preko Sezara, do Dade, nisu više živi. Nekada sam se s njima nalazio u "Luteciji" ili "Paleti", provodio divno vreme. Sada toga više nema. Ceo jedan grad je nestao. Tako je to s godinama. Zato se, valjda, podsvesno, povlačimo. A onda shvatimo da ni kod nas više nema Kapora, Olje, Čemerskog...
Jesu li se sve vaše ambicije realizovale?
- Kada sam počinjao, imao sam pred sobom dosta ciljeva. Na spisku su bili Pariz, uspeh, porodica. Želje za lepšu i čistiju budućnost. Ostvario mi se san da mogu da slikam, da radim ono što želim, da stvaram i u Parizu, i u Beogradu. Imam mnogo izložbi iza sebe. Stvari se ne završavaju, već se nadovezuju jedna na drugu. Srećan sam i sa svojom porodicom. Ali nisam siguran da će budućnost bili lepša i čistija.
Može li neko ko danas počinje da postavi iste takve ciljeve pred sebe?
- Mogao bi da ih postavi, ali ne znam da li bi se ostvarili. Sad su vremena crno-bela. Ranije je sve bilo u boji. U moje vreme stalno sam tražio neka dešavanja, dobar provod, putovanja. Svesno sam išao u izazove. A danas je obrnuto. Izazovi traže i iskušavaju mlade. I lome ih.
Je li ovo ta Evropa o kojoj smo sanjali?
- EU se na neki način ostvarila samim tim što je nastala. Ali nije ispunila očekivanja. Nešto se prezupčilo. Dolazak evra je dosta uticao na krah. Mnoge stvari su se od tada promenile. I u slikarstvu. Bilo je sve teže. Ljudi sve manje sebi mogu da dozvole da poseduju umetnička dela. Standard pada iz godine u godinu, galerije se zatvaraju. Ono što je trebalo da ujedini napravilo je veliki jaz.
Koliko te promene utiču na likovnu umetnost?
- Likovna scena je trenutno, ne samo u Parizu već u Evropi uopšte, potpuno angažovana. Svi ti nemiri i različite situacije neminovno utiču na slikara. Ljudi ginu masovno. Kriza je u svemu. Tonu čitavi hoteli u snegu, nestaju države. To mora da povuče bilo kog umetnika da nešto uradi.
Šta ste vi uradili?
- Moja slika je čistija. Prošla je kroz čistilište. Sve one izmaglice koje su nekada postojale, i za koje nismo bili sigurni da će doći, sada su kristalno jasne.
Koliko zapadna scena ima razumevanja za vašu poruku i likovni pogled na svet?
- Dobro su me primili. Dosta se interesuju. Prija im kolorit. Oduševljavaju se nekim drugim mirisima s platna. Ulaze u moje slike kao u hram. Doživljavaju me vanremenski i vanprostorno.
Hoće li u ovom svetu biti lakše da se slika pod Donaldom Trampom?
- Moguće je da će biti tako, jer je on veseo čovek. Po njegovom licu osećam da će, u svakom slučaju, biti velikih promena. Daće, sigurno, neki svoj recept. Biće tema za nas slikare. Jer, umetnik uvek zvoni na uzbunu. Ipak, nadam se da će biti bolje. I pored svega sam optimista. Nadam se da se to vidi i na mojim slikama. Uostalom i, moja majka, Sremica, zvala se Melanija. Ona me je, kroz kuvanje, naučila raznim fantazijama.
Kako vam protiče svakodnevica?
- Slikam, šetam, čitam novine. Volim da sam informisan. Stalno mislim na trajanje, na dužinu dana koju treba ispuniti nečim vrednim. A vredno je živeti. Živeti u miru. Ljubavi. Napraviti sliku. Svakodevno moram da slikam. Imam mogućnost da se izolujem, iako izbliza pratim šta se sve dešava u svetu. Možda mi baš to pomaže da se bolje izolujem. Brzo se izbacim i vratim.
Za to vreme, vaši "Posmatrači" s platna samo gledaju, srećni što ne moraju da silaze među nas?
- Oni su u svom svetu. Uvek ih drži samo jedan pogled. Jedno oko. Ne komuniciraju među sobom. Svako priča svoju priču. Tako je najbolje.
Može li nada da stigne s ultramarina? Da ono što radite nekome pruži utehu?
- Možda može da ublaži bol, muku, tugu, ako su isuviše jaki. Slika, boja, crvena glava, obrva, mogu da smanje intenzitet patnje. I to je nešto.
UMETNOST KUVANjA
Ima li, za vas, sličnosti u slikanju i kuvanju, kada je reč o bojama, stvaralaštvu i kreativnosti?
- Oprobani sam kulinar. Pripremao sam sve i svašta, od rižota i brodeta, do puževa i žabljih bataka. U tiganju je veselo, kao i na slici. A u kuhinji još i više. Sve je to stvaralački haos. Boje su kao začini. Ne može se napraviti dobro jelo sa samo dva začina, kao ni slika sa samo dve boje.
SRBIJA KAO SKULPTURA
Kako bi izgledala vaša skica za pejzaž Srbije u današnjem svetu?
- Bila bi to više skulptura nego slika, velikih dimenzija, s mnogo različitih boja. Pokreti bi išli ukrug, a slikao bih je od samog početka, kao kad se stvara svet..
novosti.rs
|
