|
Skulpture: Vrhunska dela u tužnom rezervatu
izvor: evn 08.09.2014
Izložbu skulpture na otvorenom prostoru, otvorenu u julu na prilazu Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", tokom avgusta je na platou uz sam Paviljon nasledila vajarska kolonija. Srpski vajari su tako, ne kuknjavom već delom, ukazali na nekoliko aktuelnih problema. Podsetili su na domete vredne svetske likovne scene, ali i na izneverena obećanja u kakva spada i projekat po kom je trebalo na javnim gradskim površinama postaviti skulpture desetoro najuglednijih srpskih vajara. I lokacije su bile određene. Delo Olge Jevrić kod Jugoslovenskog dramskog...
Tako je Beograd, koji bi ponovo da bude "svet", ostao sa spomeničkom plastikom nasleđenom između dva svetska rata, a dela značajnih vajara koja nemaju memorijalnu poruku nisu postavljena. Ona koja postoje i svedoče o stvaralaštvu u drugoj polovini 20. veka "sklonjena" ostaju u dubokoj travi već poduže zatvorenog Muzeja savremene umetnosti na ušću Save u Dunav. Tamo čame vrhunska dela jugoslovenske i evropske umetnosti - skulpture Vojina Bakića, Ota Loga, Branka Ružića, Ivana Sabolića, Živka Grozdanića...
U vreme "komunističkog režima" bilo je drugačije. Od 1954. Tašmajdanski park se povremeno pretvarao u veliki izložbeni prostor skulpture na otvorenom. Ono što šetač danas može da vidi u parku - ako izuzmemo zastrašujući poklon prijatelja s Dalekog istoka uz novu fontanu - ostalo je iz tih vremena. Dela su to 12 umetnika, među kojima su Nikola Vukosavljević, Mira Jurišić, Jovan Soldatović, Ratko Vulanović, Angelina Gatalica. Zamro je i ULUS-ov konkurs "Prostor" iz osamdesetih. Na ta vremena kad je "socijalizam" držao do kulture podsećaju skulpture Milana Četnika, Miceta Popčeva, Đorđija Crnčevića, Olge Jančić.
Ravnodušnost ovdašnje sredine ugušila je i značajnu kulturnu akciju koja je Adu Ciganliju bogatila skulpturom. Danas su važniji kafići i zabavna geta. Reminiscencije na ta doba su skulpture Rajka Popivode, Vladimira Komada, Momčila Krkovića, Slavoljuba Caje Radojčića. Tu je zaostala specifična kolekcija radova tridesetak autora mlađe i srednje generacije nastalih u vajarskoj radionici koja se održavala od 2001 do 2003. Što smo bliže današnjici - sve je bivalo kraćeg daha.
Nije da su kulturni poslenici vajare i njihovo delo prepustili kulturnom slepilu političke oligarhije koja drži ključ od kase. Organizovali su okrugle stolove i rasprave. Najagilniji je bio Ljubomir Gligorijević, istoričar umetnosti i dugogodišnji profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
- Pored figuralnog spomenika nekoj ličnosti, postoje i oni koji predstavljaju posvetu nekome i ne moraju da budu figuralni. Ali, najzapostavljenija je javna skulptura koja je namenjena urbanističkom rešenju problema - ističe Gligorijević. S podosta entuzijazma je na ovim pitanjima bila angažovana i akademik Milica Stevanović, kao i Olga Jevrić koja nije dočekala da Beograd ugleda bar jedno njeno delo - čak ni u parku, čak ni u dubokoj travi kod MSU.
Naime, osim u parkove, dela savremenih umetnika koja nemaju ideološke poruke nisu stekla pravo građanstva u samom urbanim tkivu metropole. Dakle, u stručnim krugovima danas se sve češće spominje potreba za skulpturom u javnom prostoru, koja bi u nekim slučajevima zamenila klasičan spomenik u prirodnoj veličini.
Umesto saveta i predloga teoretičara i istoričara umetnosti, kao i samih vajara, dogodile su se skulpture koje ruže okoliš a dizala ih je Drinka Radovanović.
- Amater, pa vidite - pokazuje Caja Radojčić na rever jednog od njenih vojvoda - kako je to nepismeno rešeno.
Ovu "dobronamernost" nadležnih pratio je niz pogrešnih ideologijom motivisanih poteza. Jedna od najboljih posleratnih skulptura, mišljena upravo za konkretan prostor "Boris Kidrič" Nikole Koke Jankovića, sklonjena je u duboku travu uz MSU, a na njeno mesto - između Ministarstva finansija i zgrade Vlade Srbije - postavljen Ubavkićev (1852-1910) "Prvi srpski ustanak", anahrono vajarsko delo i tada kad je nastalo.
Apatin je razmeštajući po gradu skulpture nastale na tamošnjoj vajarskoj koloniji "Meandar" Beogradu dao jasnu, očiglednu lekciju. Ali, ko je "nadležan" da to prepozna...
Tek postavljena - privatnom inicijativom i novcem - skulptura Mrđana Bajića, visoka bezmalo sedam metara, na ušću Tise u Dunav, delo je koje je moglo stajati na donjem Dorćolu. Ali, pre svega, ta je skulptura samo jedan od pokazatelja kako vredna i značajna dela stvaraju srpski umetnici ako iza njih stane i finansijska podrška. Inicijativa kolekcionara Slavice i Danijela Trajkovića da o svom trošku izvedu i postave višemetarsku skulpturu Koste Bogdanovića na raskršću ulica 27. marta i Hilandarske "suspendovana" je birokratskom igrom gradskog urbanističkog zavoda.
Ako je i zvanično često isticana potreba da se savremena vajarska dela usele u urbano tkivo Beograda, ako uz to postoji i privatna inicijativa, relevantna i jasna mišljenja i stavovi eksperata i, što je najvažnije - značajni umetnici prepoznati i na međunarodnoj sceni, onda je jednačinu sa jednom "nepoznatom" lako rešiti.
|
