Skupljač perja, snova i blata

izvor: evn                                                                                                                                                                                                               16.08.2014

Jednako po merilima distance kao i vrltog stvaralačkog plamena, Aleksandar Saša Petrović (Pariz, 14.1. 1929. - Pariz, 20.8. 1994) nezaobilazna je ličnost srpske kulture druge polovine 20. veka. Furiozan i nepredvidljiv, Saša je, poput kralja Mida, dotakao a pokatkad samo spotakao nemirnu liniju naše baštine i savremenog gabarita, i sve je postajalo drukčije. Često baš u poslednji čas. Za jedan od Sašinih najverodostojnijih izabranih zavičaja, srpski sever, moglo bi se reći da je u pravi čas postao čador njegovog otvorenog studija. Zatekavši i ovekovečivši na njegovoj ledini nenatrunjene obrasce, rituale i sudbine sveta u nestajanju. Nikada se neće moći obnoviti pomama njegovih tipičnih gradivnih imenica, perja i blata, mrtvaje i preplet ritova, škiljivih, nesimetričnih zabati seoskih udžerica. Filmovi mu sad već uveliko imaju i izričit dokumentarni značaj, napustivši prvostepeni žanr. Jedino još u antologijskim, onim kadrovima u kojima Eva Ras vozi subotički tramvaj koga više nema. I jedino se usred srednjoevropske secesije kotrlja glava Fabijana Šovagovića koja je, posle, na pladnju dostojnog Dalile, posmatrala dolaznike u salonu Čakorske 2a. Posle balkanskih ratova devedesetih godina. Kopački rit je kod Saše netaknut, ptičje vrste na broju. Kao u knjizi Javora Rašajskog o pticama Srbije.

Naoko usput, Saša je vizionarski od pesme „Đelem, đelem“ koju je čuo u somborskoj kafani, otkrio himnu svih svojih srećnih i nesrećnih Cigana. Stvarao je nepogrešivo zvezde, ali su ga isto izazivali njihovi atributi. Bekim Fehmiu, jedan od Sašinih izabranika, i sam svedoči o tom stasanju. Dok nas i Romi Šnajder i Izabel Iper posmatraju s obe strane reke, ratovanja.

Oreol neponovljivosti u nas najpre je baš Saša umeo da predvidi.

Film „Biće skoro propast sveta“ Saša je uvek preferirao. Ozlojeđeno i nepravedno prokažen, taj naslov je jeretički, apokrifno bećarac uzneo do razine sažete poetske enciklopedije ravničarskog sveta. Isti bećarac za koji nije mario Vuk. I koji se, poput reke ponornice, krišom, sačuvao do danas.

Autor antologijskih filmova: „Tri“, „Skupljači perja“, „Grupni portret sa damom“, u svom mahnitom, neprekidnom istraživanju ponajviše je voleo skrajnutosti trajanja, obod briga, rub tragedije. Otuda je sintagma rapsodija ništavila, koju je proveravao i kod Nikole Miloševića, i kod mene, narasla do jedinstvene formule za njegov nepregled, promišljenu nedefinisanost, omamu čula.

Spoj nemogućeg, potez odabranog.

Neizbrojivi su argumenti kojima je Saša, desetobojac po svemu, stvorio i rangirao naš autorski film. Istoričar umetnosti po obrazovanju, on je filmskim esejima o Savi Šumanoviću i Petru Dobroviću, otvorio nove mogućnosti takozvanog dokumentarnog pristupa. To kako je Nikola Majdak zavrteo, u sjajnoj animaciji, loptu na jednom Dobrovićevom platnu, kao snimatelj, ostaje da važi kao pionirsko odstupanje od forme, a bogme i od uniforme. Nije stigao da snimi i treći deo svoje likovne priče. Onaj o Milanu Konjoviću. „Let nad Močvarom“, u poznim pedesetim, naš je prvi ekološki film. Njegovi memoari, pod nazivom „Sve moje ljubavi, slepi periskopi“, štampani u časovima njegovog umiranja, sa neponovljivim doživljajem Jatagan Male s obe strane bare idu u red verodostojnih naših istina, naporedo sa knjigama Medakovića, Protića i Kapora. A njegove stranice o krađama i prekrađama, dečačkim ratnim igrama i enkavedeovcima našminkanim i opakim pred bisokopom na Slaviji, jedinstveni su izazovi za ekranizaciju.

Solista po jedinoj vokaciji svog žestokog temperamenta, nikada se ne uklopivši u razred bilo koje vrste, pa čak ni u novi film o kome je pisao znalački, on je, poput Svetog Sebastijana, bio gađan sa svih strana. Progonjen od rigidnog režima i te kako je na vlastitoj koži osetio i zavidljivu, otrovnu zlobu nedarovitih sindikalnih pajtaša. „Majstor i Margarita“ je snimljen na desetak kilometara od granice Varšavskog pakta, ne zaboravite. Hemija je isto tajanstvena nauka.

Na vlastitoj materiji sna i jave, ali i na osnovi književnih ostvarenja (Krleža, Isaković, Bulgakov, Bel, Crnjanski), stvorio je dela koja se dostojno javljaju kao posebne, romaneskne sveske („Skupljači perja“, „Benja Kralj“, „Soko“). Zamerali su mu što je, apatrid, pisao scenarije za storije o Emanueli. Ali nikada nisu uočili visoka merila koja je, kao uslov, postavio svojim scenarističkim opusom.

Perfekcionista do bola, on je i dva naturščika, odabrana za uloge ruskog ambasadora i oberkrigskomesara Garsulija, u „Seobama“, to jest samog sebe i Draška, snimao čak u šesnaest dublova. u Deronjama je, za potrebe kadra, da bi osnažio utisak bespuća, dovezao dva kamiona puna prašine i avionski propeler, kako bi panonska prašinarska olujina padala na skupi rips Žaka Fontrea i vlasulje Františeka Čižeka, naših kostima.

Računao je, zbog izuzetnog talenta, samouverenosti i prekosti, da ima stigmu. Ali, s druge strane, imao je i misiju. Crnjanski ga je odabrao, odmah po potpisivanju o ekranizaciji na Vidovdan 1972. Kan ga je ovenčao slavom, neprolaznom. Stvaralački dijalog sa bar dva naraštaja sineasta traje. Sledeći Andre Žida, on je nastojao da ih uputi na njihov, ne na svoj put. Stvar neverovatne pronicljivosti. I morala.

OVDE SAM BESKUĆNIK

Dragi gospodine Ređep,

 Pišem Vam, evo, kao post skriptum, mom jučerašnjem pismu.

Želim da Vas podržim, opet. Ovde sam beskućnik, kao i čitav naš izgnanički svet. Isto sam usamljen. Naša emigracija nema, na žalost, jedinstvo, poput Rusa. Oni su ponosni, i kad su siromašni. Tužan sam zbog toga.

I ovo Vam ne piše autor „Seoba“ za koga su, nekada bivši prijatelji pisali da je mali profesor iz Ilanče. Kakva Ilanča! Piše Vam jedan očajnik koji ume da se bije, bokserski.

Nemojte očajavati. Čak ni onim mojim Isakovičima nije bilo lako. Njima ponajmanje. Ni o Oraciju nisu znali. Ali su umeli da stisnu zube. I da ne potonu.

Ja sam Vam već i ranije govorio da sam se, ovde, u Londonu, zanimao za film. Studirao sam režiju, ozbiljno. Meni se čini da u mojim knjigama ima mnogo filmova. Videće se sve to, kao i sve drugo, post mortem. Svakako je Aleksandar Petrović onaj Vaš reditelj koji bi mogao da snimi „Seobe“. S atmosferom, našim sudbinama. I našim nebesima.

Sa srdačnim pozdravom, Crnjanski (17. 1. 1963)

OBEĆAO SAM PETROVIĆU

Dragi gospodine Ređep,

Čitao sam ponovo na mađarskom (Hid) šta smo, i kako smo nas dvojica razgovarali pre dve godine za beogradski televizijski program. Ko je to proveo? A one stranice iz „Kapi španske krvi“? Na srpskom nisam o tome ništa video. Naša posla.

Dobro je što sam pripovedao i o Pančevu. Koliko detalja ali isto toliko i nesporazuma pamtim. Inače, nekad su gradovi bili zatvoreni. Branili su se uvek. Često ne znajući od čega i od koga. Ponavljam Vam, u Pančevu, mladi su agilni. I hrabri.

Valjda će sve biti u redu. Kada planirate film, nemojte nikako zaboraviti da sam ga obećao, davno, Aleksandru Petroviću.

Sa srdačnim pozdravom, Crnjanski (4. 7. 1972)

novosti.rs