Karanović: U nastavku bi sve bilo ružnije

izvor: vecernje novosti                                                                                                                                                                           11.08.2014

Te godine srpski atletičar Nenad Stekić je, skokom udalj od 8,45 na mitingu u Montrealu, pomerio granice ljudskih moći i postao sportska ikona u SFRJ. Junko Tabei ušla je u istoriju kao prva žena koja je osvojila najviši vrh sveta, Mont Everest. Crvena zvezda se na „Marakani“ u revanš meču protiv slavnog Real Madrida izborila za polufinale Kupa pobednika kupova, a Džajić je nadigrao čuvenog beka Kamača. Bili su moderni „đubretarci“. Ustanovljena je nagrada „Ivo Andrić“ - prvu je dobio Dragoslav Mihailović, za „Petrijin venac“...

Ovako bi, otprilike, izgledao „kroki“ 1975, godine kada je snimana kultna TV serija „Grlom u jagode“. Dodali bismo tome još jednu, „futurističku“ napomenu, da je njen scenarista i reditelj Srđan Karanović, pet godina kasnije, upravo prema motivima nagrađene Mihailovićeve knjige snimio novo ostvarenje.

Ipak, vratimo li se u doba kada je nastajala serija koja se upravo reprizira na RTS 1 i u svima nama iznova priziva nostalgiju, stvari su stajale ovako... Tadašnji glavni urednik Drugog programa Televizije Beograd Bora Mirković predložio je Karanoviću da smisli humorističku seriju o odrastanju njegove generacije. Ideja mu se dopala, pa je pozvao Rajka Grlića da mu pomogne, a od početka u osmišljavanju priče učestvovao je i glavni glumac Branko Cvejić.

Cela SFRJ bila je oduševljena odrastanjem Baneta Bumbara i njegovim drugarima i porodicom. Videlo se sve „prvo“ na putu sazrevanja - beg od kuće, učenje plesnih koraka, zaljubljivanje, prvo seksualno iskustvo...

Ako vam se i danas, zbog vernog prikaza tih etapa, čini da su pojedini likovi napravljeni prema „kalupu“ života glumaca koji ih igraju, znajte da su to svi akteri odavno demantovali, ali su i složno upirali u Karanovića kao glavnog „krivca“ za uspeh serije. Možda je Rahela Ferari, koja je igrala Banetovu baku, najbolje razotkrila magiju „Jagoda“. Pre 39 godina za „TV novosti“ rekla je:

- Karanović jeste mlad, ali ume da radi sa glumcima. Nekako nečujno, meko, nevidljivo upravljao je celom ekipom, te ja i nisam osećala da igram neku fiktivnu ženu, već da živim u njenom liku.

A evo kako sa vremenske distance na svoje delo gleda Karanović:

- Možda ću zvučati neskromno, ali gotovo da mi se serija više dopada sada nego kada je nastala. Svi ti sjajni ljudi uradili su fantastičan posao, vrlo ozbiljan, kakav ni ja, a ni mnogi drugi od tada nismo ni pokušali da dosegnemo.

Ovaj podatak možda niste znali, ili ste ga u međuvremenu zaboravili - iako pretposlednja epizoda obrađuje 1968. godinu, u njoj se ne pominju čuvene demonstracije niti ima scena događaja oko podvožnjaka, kada je policija tukla studente. Ne, nije ih reditelj prevideo.

- Ne volim mnogo da pričam o cenzurisanju, jer mnogi autori smatraju da je najveća umetnost kad vam neko zabrani ili izbaci delo. Ja ne mislim tako. Smatram da je moguće, čak i logično, da oni koji vam daju novac imaju pravo da se bune i postavljaju zahteve. U toj epizodi, koja se dešava ;68, bio je deo od sedam minuta koji se bavio Banetom i drugovima. Benigno su se priključili studentskim demonstracijama, ali su se one na kraju, kao i u životu, završile kozaračkim kolom. Razni urednici su dolazili i gledali taj deo, razmišljali šta da urade, sugerisali... Ja sam maltene salutirao i rekao: „U redu je“, ali sam onda izbacio čak i pomen demonstracija u bloku gde se nabraja šta je bilo te godine. Mnogi su mi to zamerili, ali šta da radimo - priseća se Karanović tog događaja u razgovoru za „Novosti“. - Nešto slično mi se desilo još samo sa filmom „Petrijin venac“. Ne biste mogli ni da pomislite šta je sve izbačeno, ali imao sam nesreću da je film završavan u vreme Titove smrti i neki ljudi su se plašili određenih asocijacija. Ipak, hirurškim intervencijama ne mislim da sam umanjio važnost tih delova.

Posle decenije, zbog velike popularnosti serije, snimljen je film „Jagode u grlu“, koji zbog gorčine i odsustva „hepienda“ nije odmah najbolje shvaćen i dočekan. Ako potajno priželjkujete nove epizode, pitajući se kakav bi Bane Bumbar bio u u 21. veku, zaboravite na to.

- Onaj film je bio, nadam se, tačka na „i“, svojevrsna deziluzija cele generacije kojom se bavi. U nastavku bi sve bilo samo ružnije i, to stalno govorim, ko je živ - ko mrtav, pa bi razna deca tih junaka sada bila glavni junaci, ali bi u tom slučaju dobar deo serije morao da se snima u inostranstvu - zaključuje Karanović.

MALO POZNATI DETALjI O SERIJALU

* Deset epizoda snimano je na 148 lokacija u gradu, premijerno su emitovane 1976. Svaka opisuje određenu godinu, od 1960. do 1969.

* Mnogi glumci su u seriji oslovljavani svojim imenima ili nadimcima - Miki Manojlović, Olivera Marković, Gordana Marić, Josif Tatić, Stanislava Pešić. Branko Cvejić ostao je Bane Bumbar.

* Baka Jovanka, koja kaže: „Sine, Bane!“, tetka je Vere Čukić.

* Snimajući u Rovinju scenu u kojoj preplivava more, Cvejić je nekoliko sati bio u hladnoj vodi. Odmah po završetku snimanja direktor serije sačekao ga je sa francuskim konjakom. Najskupljim!

* Kao i lik koga igra, i Cvejić je išao u Petu gimnaziju u Beogradu (neki od njegovih profesora pojavljuju se u seriji).

novosti.rs