Treba ostati veran sebi

izvor: evn                                                                                                                                                                                                                11.08.2014

Na vrhuncu karijere prvakinja Narodnog pozorišta i jedna od najlepših glumica srpskog filma, Dragana Varagić, otišla je devedesetih godina u Kanadu. Naša Nataša Rostova, Julija, Ledi Ana - tokom naredne decenije i po nastavila je da se bavi svojim poslom. Igrala je klasični i savremeni repertoar, bila reditelj i profesor na dva univerziteta. A onda se vratila u Beograd da na Akademiji umetnosti priprema buduće glumce za životni poziv. Sada ponovo pakuje kofere, ali ne zauvek. Kao gostujući profesor radiće tokom sledećeg semestra na univerzitetu u Otavi, a onda se vratiti u Srbiju da nastavi gde je stala...

- Već odranije se dogovaramo da kao gostujući reditelj režiram diplomsku predstavu studenata glume. Potom je došla „paket“ ponuda: da još i predajem dva kursa glume i mentorišem magistranta režije na Pinterovom komadu „Pepeo pepelu“. Ponudili su mi odličan tekst poznatog američkog pisca Stivena Edlija Girgiza, „Poslednji dani Jude Iskariotskog“. Komad nudi uzbudljivu i često zabavnu debatu, zaokruženu katarzičnim prologom i epilogom, sa elementima vodvilja, slepstika i hip-hopa. Postavlja pitanje ko i šta treba da uradi da bi se ponovo uspostavio prirodni poredak stvari, i vreme ponovo „uzglobilo“, kako bi rekao Šekspir.

* Prošle godine poveli ste prvu generaciju studenata glume u Beogradu, pre toga predavali ste i na Vindzorskom univerzitetu i na univerzitetu Dalhauzi u Halifaksu. Kakvi su utisci i poređenja?

- To što sam počela da predajem i režiram u Kanadi na jeziku koji nije moj maternji, dosta mi je pomoglo da izoštrim percepciju. Dobra gluma je svuda samo - dobra gluma. Znam šta tražim i otvaram, a kada se to desi, onda i drugi znaju. Način organizacije nastave u Kanadi je drugačiji, veća je i posvećenost nekim tehnikama glume. Ali, to nije najvažnije.

* Očekivali smo da ćemo vas po povratku u Beograd ponovo viđati na našoj sceni...

- Čim sam stigla, bila je zvanična ponuda da se vratim u Narodno pozorište. Ali, do saradnje još nije došlo. Tu smo i dalje i pozorište i ja, pa ćemo se valjda opet sresti. Ponekad je potrebno da prođe vreme da ljudi poveruju da sam zaista tu. Još me neki sreću s pitanjem koliko ostajem.

JAGODINKA, JULIJA I NATAŠA

 * Iako vaša netipična uloga, pamti se Jagodinka u filmu „Varljivo leto 68“. Šta je čini tako osobenom?

- Televizijske reprize i to što je uloga u dobrom filmu. Jedno vreme sam se ljutila kad se spomene Jagodinka, zašto ne Julija ili moja Nataša Rostova. Sad mi je nekako „smeškasto“. Imam duplo više godina nego kad sam snimala „Varljivo leto“ i drago mi je da sam i to snimila. Da ta scena koja je mogla biti vrlo neukusna, nije takva: zbog nežnosti koju moja privincijska Jagodinka nosi sa sobom.

* U jednom od naših ranijih razgovora rekli ste da je danas na svakom od nas da izgradi svoj sistem vrednosti, bez obzira na to šta drugi rade. Koji su vaši lični stubovi tog sistema?

- Živimo u vremenu konfuzija, važno je da čovek ostane veran sebi. Kolektivna svest, a tek odgovornost - ne znam više šta su to. Toliko je sve ispremeštano, skoro da niko ne stoji na mestu koje mu pripada. Pošto sam glumica, znam šta se radi kad zaboraviš tekst, a ne znaš više u kojoj predstavi igraš. Staneš usred predstave, kao da imaš sve vreme na ovom svetu, uzmeš vazduh i dozvoliš da se pojavi nova, sveža misao. To se zove hrabrost. Brodski je jednom rekao da raditi na drugom jeziku jeste blagodet, jer to znači vratiti se još jednom na ono što si uradio, ali ovaj put bez učešća ega. To se zove moć. Ponekad sam uspevala u radu i životu da nađem u sebi tu posvećenost, tačnost i jednostavnost... Inače, zamara me igranje igara u ljudskim odnosima. Nije mi to „omiljena zabava“. Brzo se umorim i unervozim, gubim interesovanje. Iskrenost me uzbuđuje.

ČEKAM DA NEŠTO PROLISTA

* Šta vam se danas u umetničkom smislu najviše dopada u Beogradu, a šta je po vašem mišljenju nepovratno nestalo iz kulture ovog grada i zemlje?

- Zanima me mlada generacija. Mislim da je sjajna, samo ne znam da li ona to zna. To da ne čekaš da te neko prepozna dok čučiš u mraku, nego da nađeš način da objaviš da postojiš i to što glasnije! Takvo je vreme. Nema više ušuškanih institucija da te gaje. I one su sad u nemilosti. Sve nekako čekam da se ovde nešto probudi, pa da prolista, procveta, okoprivi, istrni se. Šta god, ali da je nešto.

IZAZOV REŽIJE

* U vašoj režiji ovdašnja publika videla je „Penelopijadu“ Margaret Artvud. Da li režija postaje veći izazov od glume, ili je to samo sticaj okolnosti?

- Eto, već treću sezonu ta predstava se igra u Tivtu na festivalu „Purgatorije“. U poslednjih nekoliko godina „snašlo“ me je nekoliko rušenja mitova, stereotipa i odbacivanja zastarelih verovanja. Od „Inferna“ Nenada Prokića i „Penelopijade“ Margaret Atvud koja se dešava u Hadu, do ovog novog komada koji je smešten u Čistilište. Dakle, u jedan „tranzicioni“ prostor. Ipak, gluma je moja prva ljubav. U februaru sam bila u Barseloni, na probama pozorišne, špansko-kanadske produkcije. Predstava se zove „Goruća vizija“, a premijera je sledeće godine. Bio je to uzbudljiv proces prepoznavanja na ničijoj jezičkoj zemlji koji zahteva potpuno prisustvo na sceni, čistu radost, tihu i nesklonu dokazivanju.

novosti.rs