|
Piše od rane mladosti, te se, na pragu četrdesetih, Muharem Bazdulj "zatekao" s popriličnim literarnim opusom u kome ima svega - i romana, i priča, i eseja, uz bezbroj novinskih tekstova, komentara i kolumni. Obožava krimi-žanr, te je nedavno u Hrvatskoj objavio i jedan krimić - "Mali prozor". Istovremeno je stvarao, a pre nešto manje od četiri meseca za našu "Geopoetiku" i objavio roman "Lutka od marcipana" koji se, kroz priču o stvarnoj, relativno nepoznatoj (ili nedovoljno poznatoj) osobi, bavi 20. vekom. Junakinja Lida Barova, češka glumica koja je osvajala s velikog platna publiku u rodnoj zemlji, a još više u nacističkoj Nemačkoj, osvojila je i jednog od najznačajnijih ljudi te epohe, Jozefa Gebelsa.
Bazdulj kaže da razlog za stvaranje romana "oko" istorijske ličnosti nije to što se umorio od "ovde i sada":
- Već imam u svom opusu roman o Bajronu i jedan koji se delimično bavi životom Ruđera Boškovića. Međutim, ova istorijska ličnost je u određenom smislu naš savremenik, živela je u 20. veku, stoleću u kom su se iznedrili paradoksi koji nas prate i danas. Pisanje o konkretnoj ženi pružilo mi je izmeštenu perspektivu, omogućilo mi da izbegnem da me kao naratora izjednačavaju sa mnom kao stvarnom ličnošću. Dodatna draž bilo je to što je za dosta muških pisaca zavodljivo pisati iz ženske perspektive. Takođe, činilo mi se da mogu da uhvatim nekoliko ključnih aspekata 20. veka, tu istoriju totalitarizama, nacističkog i staljinističkog, ali i da priču o industriji zabave i onom što danas nazivamo selebriti kulturom uhvatim u njenim začecima.
Kako ste se pripremali za pisanje romana o stvarnoj ličnosti, ali i epohi?
- Pripreme su trajale dugo, iščitavao sam Gebelsove biografije, istoriju filma nacističke Nemačke... Kiš u "Savetima mladom piscu" kaže: "Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci!", a meni je trebalo da taj istorijski kontekst usvojim tako da kad krenem da pišem o njemu, da ga ne prepisujem, već da pišem kao, recimo, o Beogradu danas, o nečemu što znam iz prve ruke. U knjizi u nekom trenutku pokušavam da analiziram privlačnost tema koje se tiču nacističke Nemačke, fascinaciju tim vremenom, epohom i sredinom, koja postoji, iako danas odbacujemo čitavo ideološko nasleđe tog režima.
Čime vas je privukla Lida Barova?
- Nisam čitao nijednu Lidinu biografiju, na jezicima kojima ja vladam o njenom životu postoje samo vrlo oskudne enciklopedijske odrednice. To mi je odgovaralo, jer mi je ostavilo više prostora da domaštavam. To je, ipak, roman, a Lida u njemu ključni lik. Ne bih se usudio da pišem roman o Marlen Ditrih ili Greti Garbo o kojima se "previše" zna. Obrazovani, načitani ljudi iz mog okruženja nisu znali ko je Lida Barova, što mi je bilo dragoceno - našao sam osobu koja postoji, na nivou istorije filma 20. veka nije nevažna, ali ipak nije apsolutno prepoznatljiva.
Kako se stvara ravnoteža između tog domaštavanja i verodostojnosti, između fikcije i istorijskih činjenica?
- Kada je preminula, kad sam video nekrolog, imao sam daleku ideju da pišem o Lidi, koju tad ne bih uspeo da ostvarim na pravi način. U međuvremenu je to sazrelo u meni - mogao sam da se odmaknem od te biografske, banalne note i zaista to pokušam da pomerim ka nekom fikcijskom polu koji ne beži od činjenica. To u današnjoj svetskoj književnosti inače postoji kao tendencija (recimo roman o Ravelu koji je napisao Žan Ešnoz), korišćenje biografija slavnih ljudi kao romaneskna potka, ali da to nije publicistika. Privlačilo me je to, iako sam znao da je dvosekli mač, te da će nužno biti nekih ljudi koji neće prepoznati tu distinkciju između fikcije i nefikcije.
I kakve su reakcije čitalaca?
- Neki ljudi koje cenim kao čitaoce imali su problem s tim što pravim glavnog junaka od istorijske ličnosti, smatrali su da to nije karakteristično za roman kao žanr. Uopšte, savremeni čitalac je najsumnjičaviji prema nečemu što niti je stvarno niti fantastično - očigledna fantastika ima prođu, isto tako i publicistika, ali problem je sa onim između. Ljudi ne znaju gde to da svrstaju. Kiš kaže da možemo porediti poeziju sa voćem ili cvećem, ali proza je više kao povrće, kao krompir, ona mora biti u zemlji, povezana sa stvarnošću. Kad sam počeo da razmišljam o tome da biografija Lide Barove može biti dobar materijal za romanesknu obradu, pomalo mi je ta priča kao opsesija ušla u glavu i razrađivao sam je na razne načine.
Kao "anagažovani" intelektualac, koji se ne libi da iznosi stavove o najrazličitijim i najdelikatnijim pitanjima - ipak svoju literaturu "čuvate" od politike?
- Drago mi je kad vidim da moje knjige čitaju ljudi sasvim različitih ideoloških predznaka, i zaista se trudim da u književnosti ne iznosim te svoje stavove primerene za kolumnu ili komentar, jer ne želim da na taj način sužavam svoju publiku, prvenstveno književnih tekstova. Atmosfera u društvu je ipak do te mere nezdrava i naelektrisana da ima ljudi koji svoje umetničke, filmske ili literarne preferencije unapred prilagođavaju. Tu možda nisam najradikalniji primer, kao što je to Vladimir Kecmanović - odličan pisac koga neki uopšte neće da čitaju jer ga kao pisca unapred identifikuju sa njegovim stavovima. Iako, i to sad govorim kao Bosanac, ni "Osama" ni "Top je bio vreo" nisu ideološki jednolični romani.
Slažu li se književnost i politika?
- Definitivno, književnost nije disciplina u kojoj bi trebalo da isteruješ svoju političku i ideološku poziciju. Dobri pisci su oni koje ti u tom smislu ne vidiš - naročito prozni, jer proza podrazumeva višestruku vizuru, a ideološki i politički stav izbegava višestruku vizuru. Ako pokušaš da pišeš roman ili priču koja se slaže sa tvojim političkim stavom, po definiciji pišeš pamflet, a pamflet nije umetnička forma.
U kakvom je stanju srpska izdavačka scena?
- Ona je daleko vitalnija u odnosu na "parnjake" u okruženju. Jedino ovde je prisutna tendencija da knjigu izdajete misleći na krajnje korisnike a ne računajući na neku vrstu institucionalne podrške. Filološki fakultet u Beogradu ima vitalne odseke za relativno male jezike - Murakami se prevodi sa originalnog japanskog, Knausgor i Nesbe sa norveškog, a ne izdaje se prevod prevoda, što je veoma bitno.
JEZIK I IDENTITET
Najjača koheziona sila među južnoslovenskim narodima, dok je postojala Jugoslavija, bila je sila koja je postojala unutar srpskog naroda. Nije bio problem da srpska književnost inkorporira i Mešu, i Andrića, i Desnicu, zato što nije postojala ideja da se pripadnost srpskoj književnosti bazira na mestu rođenja ili na etničkom poreklu, već se bazirala na jeziku i jednoj vrsti identiteta autora. A veoma često, manje, nesigurnije i nezrelije kulture otežavaju piscu da se izbori za pripadnost njima - kaže Bazdulj.
PIŠEM NA SRPSKOM
Pišem na srpskom jeziku, naravno, iako se u školi u moje vreme zvao srpskohrvatski, mislim da je to isti jezik i nemam problem sa tim da ga zovem onako kako ga zove većina njegovih govornika. Važno mi je samo da imam sigurnost i sposobnost da vladam i ijekavskom i ekavskom varijantom srpskog jezika. U poslednje vreme, ako hoćete, i pišem mahom na toj "istočnoj" varijanti srpskog jezika, ekavici.
novosti.rs
|
