|
Kinoteka Slovenije priređuje omaž ovog proleća našem velikom autoru, reditelju i scenaristi Puriši Đorđeviću, u čast njegovog filmskog opusa koji je jedan od najznačajnijih i najpoetičnijih u istoriji jugoslovenske kinematografije.
- Dobio sam poziv iz Ljubljane da budem gost njihove Kinoteke, a za moje poimanje filma i onoga šta bi trebalo da prikažem od svog sedamdesetogodišnjeg rada bitno je sledeće - veliki broj mojih filmova apsolutno se ne pominje, ne zbog kvaliteta, nego zato što su oni pali u senku mojih najboljih dela - “Devojka”, “San”, “Jutro” i “Podne”. Zato bi meni bilo zanimljivo da u Ljubljani prikažem filmove koje oni nikada nisu videli, a nije video ni Beograd - kaže Puriša Đorđević.
Opus njegovih nikada neprikazanih filmova, kako ističe, čine zanimljiva ostvarenja.
- Napravio sam za RTS pet filmova po Čehovljevim pričama sa sjajnim snimateljem Nikolom Majdakom, od kojih su dva odlična. To su “Od svakog koga sam volela” i “Starac Jakov”, u kojem glavnu ulogu igra veliki Mihajlo Miki Popović, reditelj i snimatelj iz Kraljevine Jugoslavije, koji je 1932. napravio jedan od najboljih igranih srpskih filmova, “Sa verom u Boga”. Učio sam zanat kod njega, sve što je bila neka odlika mog rada je Popovićeva zasluga. Pomenuću još neke filmove koje gotovo niko ne zna - “Dvoboj”, “Sanjarenje”, “Ispovedaonica”, “Osam kila sreće”, “Srpski rulet”, “Grob u žitu”, “Skerco” koji je nastao po priči Bore Ćosića “Kako su popravljani naši klaviri”, jednom prikazan na Paliću i nikada više.
Kratki igrani film “Deca sa granice” takođe nikada nije prikazan, iako je 1968. imao premijeru u Kanu, a snimio ga je sa čuvenim Slavkom Vorkapićem, montažerom, rediteljem i dugogodišnjim profesorom na Univerzitetu Južne Kalifornije.
O tome šta je njegovo poimanje filmske umetnosti, posle oko 25 dugometražnih filmova koje je snimio, 50 kratkih i oko 20 biografija, učešća i priznanja na svetskim festivalima, Puriša kaže:
- Kad sam 1953. napravio loš film “Opštinsko dete”, pa “Dva zrna grožđa” koji je isto grozan, kao i “Leto je krivo za sve”, odjednom sam video da to što radim ne valja ništa, i da moram da pravim filmove kao što sam pravio priče koje sam pisao - da snimam ono što mislim, i da mi pritom priča nije najvažnija, nego da je važno raspoloženje koje želim da pokažem. Hteo sam da donesem neke nove elemente koji bi na neki način obogatili, ako ne svetski, ono srpski film. Uspeo sam u tome tako što sam snimao svoje intimne priče, ali ih nisam montirao po redosledu montaže, nego po muzici. Tako se desilo da, recimo, u “Devojci” imam Dvoržakov E-mol “Slovenske igre”, i kako je u to vreme malo ko poznavao ovo delo, taj film je jako odjeknuo.
Ali, Puriša se seća i da je premijera “Devojke” u Puli prošla katastrofalno.
- Deset hiljada ljudi je zviždalo, jedini koji je smeo da se pojavi pred publikom bio sam ja. Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i Rade Marković su pobegli. Ali, bio sam siguran da je to dobar film, što se kasnije i pokazalo.
Puriša, koji je živeo u pet država - Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, zajednici Srbija i Crna Gora, i sada živi u šestoj, a nije se pomerio s mesta, danas ima 93 godine, i u svim tim državama uglavnom se osećao dobro, iz prostog razloga što je, kako kaže, država za sebe.
- Najvažnije u životu je da se ne plašiš. Ja se nikada ničega nisam plašio, blisko mi je ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli. Viđam ljude koji su nasmejani i srećni, ponekad sretnem i one bogate. Ali, i jedni i drugi uvek imaju strah koji ne mogu da shvate - prvi se plaše nesrećnih, jer misle da je nesreća “zarazna”, a bogati se, po istom principu, plaše siromašnih. Čovek ne sme da se plaši ni kad ostane bez kinte, ni kad ima milione, ni kad ostane bez ljubavi, ni kad ima ljubav. Ljubav je vrlo važna, naročito onda kad nas ta ljubav ostavi. Dan-danas u prolazu često viđam ženu koja me je ostavila 1980. Da li verujete da se od tada još nisam opametio? Ali, od svih žena koje sam poznavao i koje sam voleo, još uvek jedino i najviše volim Milenu Dravić.
Za život su, kako danas ističe, važniji porazi nego pobede.
- Da bi došao do sreće, svako mora da doživi nekoliko poraza u životu. Posle moja tri grozna filma ostao sam bez kinte, i pošto sam se u kafani družio s čuvenim kelnerom Dragim Glavonjom, rekao sam mu da nemam gde da spavam. Dragi me je pozvao da dođem kod njega, živeo je u Hilandarskoj ulici broj 23. U tom dvorištu je bilo deset stanova, samo sa po jednom sobom, a u dnu su bile još dve manje sobe, gde je on živeo sa ženom Jovankom, i meni su dali jednu. Ali, Dragi me je hranio i izdržavao, tu sam jedne noći napisao “Devojku”, i mojih pet najsrećnijih godina bile su u tom dvorištu.
Biti “država za sebe” znači i ne baviti se politikom.
- Nisam, recimo, otišao u partizane zato što sam bio komunista, nikada nisam bio član nijedne partije, nisam bio ni šezdesetosmaš, ni disident, mada su mi stavljali tu etiketu zbog mojih filmova. Politika me nikada nije zanimala, i nikada privatno nisam govorio o politici, jer je to vrlo dosadno. Ja sam demonstrirao, držao mitinge i govorio o ovoj zemlji u svojim filmovima i knjigama, a posao autora je da bude objektivan, kritičan, istinit i pošten.
Jedan od velikana naše filmske umetnosti koji sebe svih ovih decenija nikada nije osporio ni profesionalno, ni privatno, i čije ime predstavlja instituciju, uprkos godinama i dalje kroz život ide sa šarmom, duhovitošću, kozerstvom i gospodstvom.
- Za mene je sreća danas to što nemam grip, i što u 93. godini imam pritisak 120 sa 80, što ništa ne znači, mogu da se okliznem. Ali, ono što me drži je to što sam uvek mnogo radio. Pored filmova koje sam snimio, napisao sam i dvanaest knjiga, mada ni sam ne znam kako sam stigao. Svakog jutra nešto pišem. Sada imam nekoliko tekstova, neke ću poslati na konkurs Filmskog centra Srbije, neke ću ponuditi televiziji i pozorištu. Najviše mi znači scenario koji sam napisao za Milenu Dravić, i voleo bih da taj film nekako snimim, mada znam da ima i onih koji bi hteli da ja “rezimiram” i da se povučem iz profesije.
MOMO KAPOR
Uz gradski imidž Puriše Đorđevića godinama je išlo i to da je “veliki ljubavnik”.
- Moji omiljeni prijatelji tražili su od mene da šetam njihove ljubavnice, jer su bili oženjeni, i ceo Beograd je mislio da sam stalno u nekoj novoj vezi. Među tim prijateljima bio je i Momo Kapor, koji je kroz život tako lako šetao. Ali ja sam takav duh, uvek sam spreman na sve, samo da mi ne bude dosadno. A među nama rečeno, mene su sve žene koje sam voleo ostavljale, smatrajući da više volim film nego njih. I bile su u pravu, film je bio i ostao moja najveća ljubav.
"ĆORKIRANjE" U TRSTU
Purišu za Sloveniju i danas vežu zanimivljivi događaji.
- Prvi put sam bio u Trstu 1947. sa Edvardom Šelhauzom, snimali smo demonstracije da dokažemo da je Trst slovenački grad, i napravili smo dokumentarac “Voljamo vivere”, što je imalo posledice. Godinu dana posle tog filma ponovo sam bio u Trstu, ovog puta sa snimateljem Hrvojem Šarićem, da bismo snimali proslavu Prvog maja. Ali, dok smo ručali u kafani, šestoro američkih agenata nas je opkolilo i “ćorkiralo”. Bili smo u tvrđavi San Đusto trideset dva dana, a kad smo se vratili, čim smo ušli u “Avala film” dočekala su nas dvojica “udbaša”. Nisam pristao na saslušanje, toliko sam bio drzak da se Šarić uplašio da će mi se nešto desiti. Nije se desilo ništa.
RAJ ILI PAKAO
“U 93. godini, u sobi dok pišem, kao da me neko gleda. Ponekad je to moj pas Paloma, pogleda me i brzo nestane. Naravno, u ovim godinama šetam u rano jutro. Imam komšiju od devedeset pet godina, i pitam ga: Slušaj, imam osećaj da me neko prati. A on odgovara: U pravu si, prate te deca smrti, skupljaju podatke o tebi, i onda trče do oca smrti koji će pregledati ove informacije i odlučiti s kakvom porukom će te pokriti nebu. Molim, odredite mu raj ili pakao.”
novosti.rs
|
