Filmovi „crnog talasa“, najvažnijeg pravca u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji nastalog između 1958. i 1973. godine, koji je prvi put na direktan način i bez ulepšavanja opisao tadašnju komunističku stvarnost, doneli su i svog filmskog junaka - malog čoveka koji se jedva snalazi da preživi egzistencijalnu bedu, psihološki rascepljenog u društvu „našminkanom“ opštim prosperitetom i slobodom. Taj muškarac nije „čistunac“ koji uživa u moralnoj zajednici, nego siromašan, pijan, izgubljen, sklon seksu, nasilju, političkoj kritici, ubistvu...
Kakvi su ženski likovi i kakve su heroine u filmovima „crnog talasa“, da li je najslavnije poglavlje ovdašnje kinematografije koje je donelo pomak na formalnom i tematskom planu, pomerilo i ženu iz njene dugogodišnje stereotipne i sporedne pozicije u odnosu na muške likove?
Ovu temu otvorila je Olga Dimitrijević, dramaturg i kritičar, prvim predavanjem u nizu tribina u Domu omladine, koje će analizirati reprezentaciju i ulogu ženskih likova u domaćem filmu.
- Želim da ukažem prvo na manjak analiza koje se tiču predstave žena u našoj kulturi. Studija napisanih na ovu temu nema mnogo, a postojeće nisu poznate široj javnosti. Potom, kroz ova predavanja želim da mapiram jedan veliki problem - manjak snažnih ženskih likova koji ne spadaju u stereotipne uloge majke ili prostitutke, i ne doživljavaju nužno tragičnu sudbinu zbog svoje autonomnosti. Ciklus počinjem predavanjem o „crnom talasu“ zbog njegovog kultnog statusa u domaćoj kinematografiji, i ono će dati i uvod u sam „crni talas“, i polemičke tonove koji se tiču samog tog naziva - kaže Olga Dimitrijević.
Kako ističe, „crni talas“, ako se uopšte može nazvati pravcem s obzirom na veliku međusobnu različitost u estetskim i političkim idejama filmova, kada je u pitanju tretman ženskih likova, nije doneo ništa novo.
- To su i dalje pretežno stereotipne uloge. Ženski likovi su, uz nekoliko izuzetaka, i dalje samo funkcija u filmskom narativu, funkcija u službi cilja glavnog, muškog junaka, ili autorske poruke. Predavanje pokreće i pitanje kako mi danas tumačimo „crni talas“, u kojoj tački filmove koji su svrstani pod tu odrednicu možemo smatrati „progresivnim“, a od koje tačke oni ipak korespondiraju sa nekim širim patrijarhalnim poretkom.
Kao bitne filmove za svoju analizu izdvojila je „Rane radove“ Želimira Žilnika, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Dvoje“ Aleksandra Petrovića, „Jutro“ Puriše Đorđevića... Pominje i neke druge filmove, poput „Lisica“ Krste Papića, „Breza“ Ante Babaje, uz poseban osvrt na ostvarenja Dušana Makavejeva, jer su žene u njegovim filmovima malo kompleksnije postavljene, i istovremeno nose sa sobom određenu političku poruku.
Primeri za tretman i ulogu žena u „crnom talasu“ su Eva Ras u „Ljubavnom slučaju službenice PTT“, Milena Dravić u „Misterijama organizma“, Milja Vujanović u „Ranim radovima“, Neda Spasojević, Ružica Sokić u „Kad budem mrtav i beo“.
- Kada su ženski likovi u pitanju, ne možemo govoriti o nekom svesnom angažmanu autora. Sami autori „crnog talasa“, na primer Živojin Pavlović, u svojim intervjuima isticali su da im angažman nikad nije bio primarni cilj, već da su im primarni bili lična poetika i subjektivno shvatanje sveta. I meni se čini da su svi oni upravo na filmskom planu doneli najviše pomaka, mnogo više nego na društveno-političkom.
U odnosu na uloge žena u jugoslovenskoj kinematografiji pre „crnog talasa“, po analizi Olge Dimitrijević, gotovo da nema neke ključne razlike.
- U filmskom narativu, skoro da je sve isto. Junakinje su retko kada autonomni likovi. „Crni talas“ masovnije u film uvodi nasilje nad ženskim telom i koristi ga u građenju te, uslovno da kažemo, društveno
-političke kritike, i tu strategiju problematizovala sam sa pozicija feminističke teorije filma.
STATIČNA POZICIJA
Olga Dimitrijević smatra da su ženski likovi u srpskoj kinematografiji gotovo „statični“, da se ne menjaju, i da su i danas sporedni. - I dalje su u funkciji želje muških junaka, i dalje vrlo stereotipni. Padaju mi dva gotovo paradigmatična primera na pamet. Film Miroslava Momčilovića „Čekaj me, ja sigurno neću doći“ tako prikazuje žene kao potpuno iracionalne i histerične u njihovoj zaljubljenosti, a „Montevideo“ opet ima vrlo tipske likove: majku koja pati, čednu devojku sa sela i gradsku raspuštenicu. Verujem da to ima veze i sa manjkom žena autora u domaćem filmu. Mi smo tokom proteklih decenija imali kao istaknutu filmsku rediteljku jedino Soju Jovanović. Sada se neke stvari menjaju, i sa akademija polako izlaze, i još važnije, dobijaju priliku da snime svoje prve filmove brojne rediteljke, i to je dobro - ističe Olga Dimitrijević.
ALEKSANDRA KOLONTAJ
Film „Rani radovi“ Želimira Žilnika, koji obrađuje temu studentskih protesta, nagrađen „Zlatnim medvedom“ u Berlinu, sa Miljom Vujanović i Bogdanom Tirnanićem u glavnim ulogama, bio je zabranjen pod optužbama „da vređa javni moral i loše utiče na vaspitanje omladine“. „Misterije orga(ni)zma“ Dušana Makavejeva, priča o Frojdovom sledbeniku dr Vilhelmu Rajhu, kombinovana sa tragičnom ljubavnom pričom i snažnom erotskom vezom bivše partizanke Milene (Milena Dravić) i sovjetskog klizača na ledu (Ivica Vidović) takođe su zabranjene, a iz ovog filma ostale su upamćene do tada nezamislive replike koje izgovaraju ženski likovi, kao što su „On je crveni fašista“, ili „Ja sam Aleksandra Kolontaj! J... se slobodno!“
