Kada je pre jedne decenije na sceni nacionalnog teatra izgovorena poslednja reč u predstavi “Velika drama” Siniše Kovačevića i pala premijerna zavesa - salom se prolomio aplauz koji će, izvesno, ući u anale ove kuće. Publika u krcatom parteru, tiskajući se i do poslednjeg mesta na trećoj galeriji, ustala je na noge, a povici “bravo, bravo” odjekivali su pozorištem. Svakom ko je te zimske večeri, 22. februara 2002. godine prisustvovao prvom izvođenju, bilo je jasno da je nastala predstava za pamćenje.
U međuvremenu, raspala se zajednica Srbije i Crne Gore, ali sudbina Crnogoraca u istorijskim previranjima (ratnim, poratnim, dobu Informbiroa, kolonizacije u Vojvodini - pa sve do poslednje podele na one “za” i “protiv” zajedničke države) nije prestala da uzbuđuje, ne samo pozorišnu javnost. Dolaze, i to porodično, s Novog Beograda i Dedinja da gledaju predstavu Crnogorci koji generacijama žive u Srbiji, stižu i njihovi rođaci barskom prugom (specijalno ovim povodom), ali i mlada, tek stasala publika koja nije još videla ni Crnogorsko primorje...
Svih ovih godina predstava se rasproda čim se pojavi na repertoaru, “indeks gledanosti” je preko sto posto (unose se redovno i stolice), a mnogi su kartu kupili i više puta. Za sada u Srbiji drži rekord čovek koji je sagu o porodici Vučić odgledao sedamnaest puta, dok s druge strane granice s vremena na vreme stiže bračni par iz Mojkovca - samo zbog “Velike drame”.
- Predstava se igra jednom mesečno, pa je u proteklom periodu imala blizu dve stotine izvođenja - otkriva nam Siniša Kovačević (koji je komad pisao punih trinaest godina) uoči jubilarnog izvođenja. - Dođu i ljudi izdaleka, najmanje što njima mogu da učinim je da im dam knjigu sa posvetom. Inače, pomenuti mojkovački par je jedan od onih čiji su roditelji osetili “vojvođanski raj”, a onda se vratili u zavičaj. Ipak, nisu svi gledali “Veliku dramu” da bi u njoj “učitali” neku svoju životnu priču. Susreti s publikom najbolja su mi potvrda da nisam uzalud noćima sedeo i pisao. Velika je to predstava koja se ne može tek tako “rašrafiti”: sam tekst koncipiran je tako da se vađenjem samo jedne “cigle” ruši statika cele “zgrade”. Predstava, dakle, ne pruža mogućnost improvizacije.
A u “Velikoj drami”, velika ekipa: čak 33 glumca, puno statista, mnogo promena, 160 svetlosnih efekata! Neki od umetnika početničku slavu stekli su upravo ovom predstavom (Vuk Kostić, na primer), a pojedini postali isuviše zreli za uloge mladih junaka (Ljubomir Bandović i Anđelka Tadić).
Predstava je osvojila i tri priznanja: Kostić je dobio Sterijinu nagradu za glumu, Ljiljana Blagojević godišnje priznanje Narodnog pozorišta, a Siniša Kovačević nagradu za tekst “Dragiša Kašiković”. Bilo kako bilo, najveća nagrada i autoru, i ansamblu, naravno, i nacionalnom teatru su - tapkaroši oko Narodnog pozorišta.
“DRAMA” SE POSREĆILA
Nije mali broj glumaca koji su odlazili i vraćali se u predstavu iz raznoraznih razloga. Nekad s najsrećnijim “izgovorom” (u međuvremenu je rođeno dvadesetak beba), ali je ponekad odsustvovanje bilo uslovljeno i zdravstvenim problemima. Zato od starta “Velika drama” ima puno planiranih i neplaniranih alternacija. Trenutno je na vrhu ove top-liste uloga Vjere: mladu junakinju tumačile su čak četiri glumice, Vjera Mujović, Ana Franić, Anastasija Mandić i Danijela Tomović.
