Laureat Nagrade Grada Beograda za doprinos filmskom stvaralaštvu u 2011. godini je reditelj Miloš Miša Radivojević, kome je ovo priznanje pripalo za film „Kako su me ukrali Nemci“, produkcija kuće „Testament films“ Svetozara Cvetkovića, koji igra i glavnu ulogu.
Jedan od naših najcenjenijih filmskih autora („Snovi, život i smrt Filipa Filipovića“, „Bez“, „Kvar“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Dečko koji obećava“, „Una“, „Uvod u drugi život“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Buđenje iz mrtvih“, „Odbačen“), i od evropske kritike svrstan uz stvaraoce visokog profila, kaže za „Novosti“ da mu, bez obzira na mnogobrojne domaće i inostrane nagrade koje ima, ova čini posebnu čast.
- Dolazi od mog grada, i to je prva državna nagrada koju sam dobio. Ne držim do jubileja, ali je činjenica da je pedeset godina kako radim - moj život prošao je u filmu, a nisam imao do sada nijedno državno priznanje, i to je vrlo zanimljivo.
* Da li, s druge strane, može i da vam imponuje što niste među stvaraocima koje su države koje su postojale u ovih pedeset godina „mazile“?
- Imponuje mi, naravno, ali ne naglašavam to kao neku svoju specijalnu zaslugu - kad kažem da imam samo strukovne, filmske, festivalske nagrade, i nijednu državnu, to bi trebalo da znači da naglašavam svoju subverzivnu poziciju. Ja je naglašavam, svakako, ali samo u ličnom životu. U profesionalnom se, eto, pokazuje da odsustvo nečega, i nešto što je u stvari mana i što je gubitništvo, odjednom, zapravo, počinje da radi za vas. Ali u vreme kad ste već jako blizu Novom groblju. To je nesreća, jer čovek ne zna šta bi s tim iskustvom uradio.
* Jeste li možda malo i iznenađeni ovim priznanjem?
- Beograd je velik grad, kako god mislili o politikama, o ljudima koji su ga vodili i uticali na duhovnu atmosferu. On ima mnogo ožiljka, ali i grehova, potrebno je jako dugo vremena da se dovede u nekakav red, ne mislim samo na komunalni, nego da sve stvari dođu na svoje mesto. Ali uz sve to, i bez ikakve potrebe da se udvaram vlastitom gradu, mogu da kažem sledeće - Beograd mene nikada nije milovao, od njega nikada ništa nisam dobio, čak ni one normalne stvari, kao što je stan, i sa Beogradom imam jedan vrlo hladnjikav odnos - moji filmovi ispunjeni su Beogradom, svi su snimljeni tu, i svi su faktički posvećeni njemu, iako sam uvek bio i pomalo ljut na njega zbog svega što se događalo. U trenutku kad sam se penzionisao i počeo polako da bežim odavde, eto, Beograd me se setio. Jer, on zaista ima nešto od velikog sveta, i to na najbolji način, što i ljudi koji nas obilaze osećaju na neki način. Mnogo najslavnijih Beograđana ne živi u Beogradu, to su ljudi koji žive po svetu i u drugim velikim gradovima, ali i oni takođe čine veličinu Beograda, i uvek imaju potrebu da kažu da su Beograđani.
* Ima li značaja i to što ste nagradu Grada Beograda dobili upravo za film koji je vaša autobiografska, lična priča?
- Ne mogu da hvalim one koji su mi dali nagradu, ali u tom priznanju ima nešto što je tipično plemenito i beogradski široko - taj film posvećen je jednom dobrom Nemcu, vojniku koji je četrdesetih godina došao ovde kao okupator, i Beograd, koji ima najstrašnija iskustva sa osvajačima, fašizmom posebno, nađe načina da apostrofira i jedan takav motiv. A tog motiva plaše se i veće svetske sredine, i svi su nekako skeptični šta to treba da znači praviti, praktično, omaž jednom neprijateljskom vojniku. Taj film je i ta moja nekakva potreba za subverzivnošću, jer je ova priča istinita. Mislim da čovek, kako se približava kraju karijere, sve obavezniji na istinite i direktne iskaze o životu.
* Vaš „Nemac“ još putuje po svetu, pored nagrada dobija i oštre kritike?
- Ne vole i ne razumeju svi ovaj film. Koliko primam pohvale, toliko trpim i napade, što je super.Više i ne pratim na kojim će se festivalima još prikazivati - moje „dete“ je poraslo, ja ga puštam u svet, i sad neka „bude šta bude“ - neka strada, neka ga vole, neka živi...
* Šta vama intimno znači ovaj film?
- Nikada mi nije nedostajalo hrabrosti da ogolim sebe, nije mi strano ni da ogolim emocije, prosto sam otvoren čovek. Dvadeset godina sam čuvao scenario koji je, u stvari, moje privatno sećanje - priča o odraslom čoveku koji kao dečak nije dobio pravu ljubav i pažnju u svojoj porodici, nego od nemačkog vojnika, koji je postao njegov duhovni otac. Zato me u filmu objektivno nije ni zanimalo šta su radili fašisti, ili komunisti, ili četnici, ili rojalisti, priču sam stvarao iz perspektive tog deteta, i to mi je dalo hrabrosti. Imao sam i jednu olakšavajuću okolnost što ljudi o kojima govorim više nisu među živima. Ali i da jesu, opet bih napravio ovakav film, makar rizikovao i neku vrstu nesporazuma sa njima. I da sam mogao, snimio bih ga mnogo ranije, jer ovom pričom o ljudskoj dobroti više ne mogu da se obraćam svojoj deci, nego svojim unucima.
* Od vašeg debitantskog igranog filma „Bube u glavi“ prošlo je pet decenija, a ono što vas obeležava isto koliko i dela jeste to da niste pravili ustupke. Kako se živi sa takvim stavom?
- Ne baš lako, cena za to nije mala. Ali ne osećam se ni povređenim ni nesrećnim što sam na mapi srpskog i nekadašnjeg jugoslovenskog filma nekako uvek bio pomalo „skrajnut“, uvek na poziciji nekog sporednog, autorskog toka. Ali uspeo sam da radim samo ono što želim, i trajanje od pedeset godina dokazuje da sam se izborio za neku vrstu vlastitog sagledavanja realnosti, i da ima još ljudi kojima to odgovara. Snimio sam šesnaest igranih filmova, što je fantastično, a nema me nigde, nikada nisam bio deo nijednog glamura, nikakvog establišmenta, što je, u ovim našim okolnostima, ipak veliko dostignuće. U mom sistemu vrednosti meni je bila i ostala važna moja usamljenička sloboda, sloboda da kreiram i svoj život i svoje filmove, i uvek sam smatrao da je najveći uspeh, zapravo, biti istinit, i biti svoj.
* Šta smatrate svojim pogrešnim izborima u životu?
- Moj prvi pogrešan izbor su studije režije, odatle je sve počelo.
* Hoćete li se uskoro „uhvatiti“ nove režije?
- Ne znam, kod mene je sada period borbe za život, a snimanje filma je vrlo naporno. Prvo treba da se dovedem u dobro fizičko stanje, iako mislim da je film veći od života.
GRAĐANI I NEGRAĐANI *
Poslednje dve decenije čini se da pravi građani deluju uglavnom iz pozadine, a da su negrađani i dalje u „gro planu“. Ko će ovde dobiti tu bitku? - Vreme radi za ljude koji su stvarno građani, i to je možda najveća civilizacijska tema i u filozofskom, i u dramaturškom, i u literarnom, i u bilo kom drugom smislu. Čovek je grad, od antičkih vremena do danas, i ta borba građana, ne protiv nekih drugih naroda, nego protiv negrađana - protiv onih bez građanskog vaspitanja, koji prljaju, kvare, ruše bez poštovanja, koji imaju varvarski odnos prema civilizacijskim i urbanim vrednostima, traje večito, i mi smo s tim suočeni dan-danas. Ali, postoji nešto što je ipak divno - sve je to život, a život je čudesan i promenljiv. Među mladim huliganima koji, malo-malo, pa poruše nešto po Beogradu, verovatno će biti i mnogo onih koji će u budućnosti dobijati ove nagrade grada Beograda.
PESIMISTIČKI OPTIMISTA
* Imate i višedecenijski status „pesimističkog optimiste“. Šta je danas za nas važno? - Najvažnije je da se na neki način izađe iz jedne bede, siromaštva koje je najveća prepreka građanske sredine, ne samo Beograda i Srbije. Moramo da izađemo iz te nevolje koja nas obeležava, u smislu gubitka dostojanstva i nedostatka osnovnih socijalnih potreba, što je naša najveća rana. Verujem da se trudom i entuzijazmom izvesne stvari mogu rešiti, ali ne sve. Beograd, pored toga što ima bogatu istoriju i sjajne ličnosti, jeste i grad darovitih ljudi - sve što je veliki dar u Srbiji i na ovim prostorima, na neki način slije se u Beograd, i to traje vekovima. Ali sve što je veliki dar i beži odavde u svet. I to nije kraj priče - treba govoriti o tome kako vratiti renome ovoj zemlji, kako je opravdati, odbraniti i izvući iz ovoga gde se sada nalazi.
