|
Bitef: Veliki rat i bolna polja sećanja
izvor: vecernje novosti 20.09.2014
Predstavom zagrebačkog Montažstroja "A gde je revolucija stoko" autora Boruta Šeparovića, večeras u Domu omladine počinje 48. Bitef. Trinaest naslova (po izboru selektora Jovana Ćirilova i Anje Suše) naći će se na repertoaru festivala, pod sloganom "Prošlost je sada". Njihova namera je da, kako kažu, ponude uvid u dugo trajanje i nedovršenost političkih i društvenih procesa koji su počeli Prvim svetskim ratom formirajući sliku Evrope i koji za posledicu imaju sve ratove koji su kasnije usledili, pa i one na našim prostorima. Ipak, kao i svaki put, postavlja se pitanje koji su štihovi ovogodišnjeg Bitefa?
- Na osnovu dugogodišnjeg iskustva pretpostavljam da će najveće interesovanje biti za internacionalne zvezde, Varlikovskog ("(A)polonia") i Persevala ("Front") - kaže selektorka Anja Suša. - Varlikovski je već bio gost Bitefa, a Perseval nam dolazi prvi put. Teško je, ipak, unapred proceniti. Postoji nekoliko manjih predstava po obimu, ali veoma upečatljivih, sa snažnim poetikama. Izuzetno interesovanje je i za sve regionalne produkcije, kao što su "Aleksandra Zec" Olivera Frljića, "Poludela lokomotiva" Jerneja Lorencija i "Grobnica za Borisa Davidoviča", u režiji Ivice Buljana.
Kžištof Varlikovski, ističe naša sagovornica, spada u najistaknutiju "trilogiju" savremenih poljskih reditelja, među kojima su i Kristijan Lupa i Gžegož Jažina. I sva trojica su već viđena na Bitefu:
- Varlikovski je u najvećem fokusu, a "(A)polonia" je čuvena predstava, festivalski blokbaster. Reditelj ima svoje autorsko, veoma prepoznatljivo pozorište i godinama se bavi problemom antisemitizma u poljskom društvu. Njegov teatar je neka vrsta eklektičkog pozorišnog eseja, poznat po kombinovanju različitih izraza: od klasične dramske literature do pop kulture.
Povodom primedbe iz nekih pozorišnih krugova da je Bitef od velikog, svetskog festivala postao "međukomšijski", budući da je u programu sve više predstava s prostora bivše Jugoslavije, Suša kaže:
- Moj odgovor je uvek isti: nije "međukomšijski" već savremeni, internacionalni, po principu na kojem radi većina međunarodnih festivala. S ravnopravnim odnosom internacionalne i lokalne ponude - koja kod nas funkcioniše kao regionalna. Tako se otvara prostor za zajednički izlaz na svetsku pozorišnu scenu. Uostalom, mi nemamo dovoljno predstava da pošaljemo u svet i strancima smo mnogo zanimljiviji ako na jednom mestu možemo da im pružimo informaciju o kretanju u bivšoj Jugoslaviji. To rade i zemlje Beneluksa, nemačkog, francuskog govornog područja. Geografska podela u klasičnom smislu više ne postoji, pa i festivali sa ogromnim budžetima, kao što su avinjonski i bečki, rade po istom principu. Jer, festival se ne obraća samo domaćoj nego i međunarodnoj pozorišnoj zajednici, sa idejom promocije lokalne kulture u svetu.
Naša sagovornica to potkrepljuje stavom da je poenta Bitefa oduvek bila da ponudi ono što ne može da se vidi nigde drugde, a ravnoteža je uspostavljena sa pet stranih, četiri predstave iz regiona i četiri domaće.
- Prvi svetski rat je povod za promišljanje istorije 20.veka i njenih dalekosežnih posledica. Tako se bavimo i drugim događajima koji su u političkom i društvenom smislu predodređeni ishodom Prvog svetskog rata i njegovim "derivatima", koji su doveli do Drugog svetskog, Hladnog rata, naposletku i ratova na našim prostorima. Pitanjima antisemitizma, Domovinskog rata, neoliberalnog kapitalizma...Svi umetnici na ovogodišnjem Bitefu nastupaju sa opšte,humanističke pozicije i nigde nema ni šovinističkog ni ekstremističkog pogleda na Prvi svetski rat.
Uočavaju se, naglašava selektorka, dve perspektive. To se najbolje vidi u obradi Velikog rata iz perspektive domaćih autorki (Biljane Srbljanović i Milene Marković) i dve nemačke predstave, "Front" i "Bojno polje sećanja 1914/2014"):
- Fokusi su drugačiji. Perseval i "Front" bave se zapadnim izvorima, koristeći i literaturu poput Remarkovog romana "Na Zapadu ništa novo". Krezinger ("Bojno polje sećanja 1914/2014") je koristio različite izvore iz različitih društvenih, nacionalnih i ličnih perspektiva. Srbljanovićeva i Markovićeva se, takođe, različito fokusiraju na Veliki rat. Prva, iz perspektive ondašnjeg srpskog društva, ali i današnje politike. Markovićeva se, pak, bavi arhetipovima i njen postupak je više poetski nego tradicionalno dramski... Ovo izdanje Bitefa će, izvesno, dati različite uglove promišljanja novije istorije Evrope i pokazati koliko je Evropa danas, sa svojom prošlošću, kompleksna i nedokučiva. Prepuna različitosti i konflikata koje ljude spajaju i razdvajaju. Jer, to je deo njihovog zajedničkog nasleđa.
ĆIRILOV: ČUDO OPSTANKA
Bez ikakvog preterivanja istorija Bitefa je, kako je zabeleženo u jednom poljskom pozorišnom leksikonu, zapravo istorija svetskog pozorišta druge polovine veka.
Daleko je najveće čudo da je tokom poslednja pola veka na jednom od politički najtrusnijem području na svetu opstala umetnost koja se ne ostvaruje od kamena, boja, muzičkih partitura, nego od prolaznije građe kao što je ljudsko telo. Dakle, moje učešće u ovoj anketi može da se svede samo na to da je na Bitefu nije niko pojedinačno od dosadašnjih učesnika toliko važan od najbitnije činjenice da je Bitef opstao uprkos najnepovoljnijih okolnosti. A, recimo, nije opstao festival u Nansiju, usred zemlje tragalačke u svim umetnostima, uprkos tome što ga je iste 1967. godine, kada i Bitef osnovao, u svom rodnom gradu Žak Lang, jedan od najuglednijih i najuticajnijih francuskih intelektualaca među pozorišnim umetnicima. Možda je lakše jednoj krhkoj umetnosti opstati u haosu Balkana nego među racionalnim Fracuzima, gradu moćnih i, naravno, reakcionarnih kapitalista.
|
