Uspesi Srbije nisu slucajni

Uspesi Srbije nisu slučajni

izvor: agencije foto: 31.07.2018

Uspesi Srbije nisu slučajni

Iz Barselone su se juče vratili evropski prvaci u vaterpolu. Od 2012. i trijumfa u Ajndhovenu Srbija ne silazi s prestola. U međuvremenu su bili najbolji i 2014. u Budimpešti i 2016. u Beogradu, kada su naša zemlja i naš savez načinili organizaciono čudo, jer su morali da se dovijaju kako da prošire kapacitet „Beogradske arene”, pošto je interesovanje publike bilo takvo da je ubedljivo premašilo sve do tada.

Pored ovih evropskih titula ovo pokolenje vaterpolista je trijumfovalo i na Olimpijskim igrama (2016. u Riju) i na svetskim prvenstvima (2009. u Rimu i 2015. u Kazanju). Pobede na onim drugim turnirima da se i ne spominju.

– Svaki put izgleda drugačije osvajanje zlatne medalje. Neko se možda zapita da li postoji motiv za dalje. Kad se igra za Srbiju uvek idemo do kraja, – otkrio je Andrija Prlainović, koji je istakao da je s nekim saigračima u ekipi čak i 15 godina.

On je bio u onoj reprezentaciji koja je 2009. u Rimu, sa selektorom Dejanom Udovičićem, verovatno za ogromnu većinu neočekivano postala svetski prvak. A to je bilo teško, jer je godinu dana ranije, na Olimpijskim igrama u Pekingu, svoju karijeru u reprezentaciji završila generacija za koju se smatralo, s mnogo razloga na osnovu briljantnih rezultata, da je pitanje da li će ikada takvi asovi da se okupe u isto vreme.

Eto, odmah za njom je došla ova, koja ju je i nadmašila. Savić, Vujasinović, Šapić, Ikodinović, Trbojević, V. Udovičić, Šefik i ostali iz te „stare reprezentacije” nikada nisu bili olimpijski pobednici. Sadašnji olimpionici gledaju u budućnost, a ne u prošlost.

– Ostvarili smo cilj za ovu godinu. Ova ekipa može da ispiše nove stranice svetskog vaterpola i sporta, – rekao je kapiten Filip Filipović. – Ima kvalitet i prostor da još napreduje, uz vrhunske uslove za koje sam siguran da ćemo imati do Olimpijskih igara u Tokiju 2020. i malo sreće u kalendaru sledeće godine.

Dejan Savić kao selektor Srbije bere lovorike:

– Postoji teorija da se šampion rađa, a da kroz trening shvata svoje mane i vrline. Kad je stani-pani svako od njih pokazuje svoju veličinu i vidi se pod kakvim pritiskom radi i deluje. Kao trener se ponosim njima, a s druge strane shvatam da se bore protiv logike. U suštini, pokazali su sve ono što su pokazivali i u proteklih 10 godina, ako ne i više. Uspeh nije slučajan.

Zaista je neverovatno da naši vaterpolisti vladaju svetom. I da je ostala ona Jugoslavija medalja bi bila veliki uspeh, a da ne govorimo o tolikom zlatu.

Početak puta iz snova ove generacije obeležio je Milan Aleksić pre devet godina u Večnom gradu, jer su njegovi golovi, takođe protiv Španije u finalu (i tada je pobednik odlučen na penale), svojevrstan pečat na tadašnju titulu svetskog prvaka. I sad je vrlo zaslužan za trijumf:

– Privilegija je i čast da se igra u ovakvoj ekipi, koja daje maksimum. Svi se podređuju ekipi, a to nam je dalo snagu za sve ovo što smo uradili. A uradili smo ono što smo hteli. Idemo dalje.

Viktoru Jeleniću, koji je kao igrač bio u onoj reprezentaciji koja je 1991. u Atini donela prvu titulu evropskog prvaka formalno Jugoslaviji, a u stvari timu sastavljenom od vaterpolista iz Srbije i Crne Gore, ovo je prva medalja u novoj ulozi:

– Pre tri meseca sam postao predsednik saveza, a sada dolazimo sa Evropskog prvenstva sa zlatom. Ovo je velika stvar za srpski vaterpolo – četiri uzastopne zlatne medalje s evropskih prvenstava!

Za neke igrače iz ovog tima sezona s reprezentacijom nije završena. Svetski kup je od 11. do 16. septembra u Berlinu. Srbija je u skupu s Hrvatskom, Južnom Afrikom i SAD, a u drugom su Mađarska, Nemačka, Australija i Japan.

Filipoviću najlaskavije priznanje

Za najboljeg igrača na XXXIII evropskom prvenstvu u Barseloni proglašen je kapiten naše reprezentacije Filip Filipović. Najbolji strelac je Grk Janis Fudulis, a najbolji golman Španac Lopez.

Evropski šampioni

1926. Budimpešta: Mađarska

1927. Bolonja: Mađarska

1931. Pariz: Mađarska

1934. Magdeburg: Mađarska

1938. London: Mađarska

1947. Monte Karlo: Italija

1950. Beč: Holandija

1954. Torino: Mađarska

1958. Budimpešta: Mađarska

1962. Lajpcig: Mađarska

1966. Utreht: SSSR