|
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka posttitovska Jugoslavija je u višedimenzionalnoj, ozbiljnoj krizi. Preti ekonomski sunovrat, naglo pada životni standard, dugovi se gomilaju, država je pred bankrotom. Nefunkcionalni državni organi sa glomaznom administracijom, ogrezli u birokratiji, ne mogu da se dogovore koji je izlaz iz postojećeg stanja. Reforme su neophodne, ali sve slabije i nesložno rukovodstvo se opire čuvajući stečene privilegije.
Paraliza Republike Srbije je bila potpuna, ukupan društveni i privredni život je trpeo u svim segmentima. Ustavom iz 1974. godine pokrajine su imale pravo veta na sve odluke organa upravljanja u Srbiji a potpunu samostalnost na svojim teritorijama.
U takvoj atmosferi, u sredu 24. septembra 1986. godine, na stranicama "Večernjih novosti" pojavljuje se tekst "Ponuda beznađa". Dušebrižnici sedme sile upoznaju širu javnost da je Srpska akademija nauka i umetnosti upriličila rušilački tekst koji otvara "srpski nacionalizam", "šovinizam", "oportunizam", "povampirenje četništva", "raspirivanje mržnje", "politikanstvo","ruši temelje Avnoja"...
Dokument SANU, nazvan Memorandum, za tili čas je potisnuo sve pobrojane probleme koji su opterećivali i paralisali posttitovsku Jugoslaviju. Niko ne pokušava ni za trenutak da objasni namere tvoraca Memoranduma, koji na početku teksta navode:
"Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oči. SANU se smatra obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopšti svoja viđenja društvenog stanja, sa ubeđenjem da time doprinosi traženju izlaza iz sadašnjih nedaća. Priroda ovog dokumenta, međutim, ne dozvoljava udaljavanje od ključnih pitanja jugoslovenske stvarnosti. U ta pitanja se, nažalost, mora svrstati neodređen i novijim zbivanjima silno aktuelizovan težak položaj srpskog naroda".
U narednih nekoliko meseci svi državni i partijski organi utrkivali su se u osudi srpskih akademika. Na čelu kampanje je bio prvi čovek Srbije Ivan Stambolić, a tu je i njegova desna ruka Dragiša Buca Pavlović.
- Memorandum bi se mirne savesti i mnogo tačnije mogao nasloviti "In memoriam" za Srbiju, za Jugoslaviju, socijalizam, samoupravljanje, ravnopravnost, bratstvo i jedinstvo - rekao je Stambolić na Beogradskom univerzitetu 30. oktobra 1986. godine.
"Prosečnost protiv čijeg duha se bore akademici očigledno dominira i jednim radnim telom SANU. A možda ona i nije slučajna. Možda nauka i nije bila u prvom planu, već sasvim određena vrsta političkog angažmana, kome se u temelju nalaze etatizam i elitizam - davno odbačeni koncepti. Ulogu nacionalnog vođe i izbavitelja po njima trebalo bi da preuzme umna i duhovna elita s ciljem da "srpski narod oslobodi projugoslovenskih zabluda". U tom samootrežnjenju Srba očigledno nema mesta ni za radničku klasu niti za njenu partiju - Savez komunista", napisao je tada Dragiša Pavlović.
"Napadaju nas iz svih oružja" - zapisaće u dnevniku Dejan Medaković.
Zlokobna jugoslovenska Pandorina kutija je otvorena. Iz nje će uslediti međunacionalni sukobi, raspad države, građanski rat...
I dok traje hajka na Memorandum, na kritiku stanja u zemlji, u odeljcima "Kriza jugoslovenske privrede i društva" i "Položaj Srbije srpskog naroda" na scenu stupa Međunarodni monetarni fond i traži od Jugoslavije promenu ustavnog sistema kao preduslov reformi u privredi, finansijama i tržišnoj ekonomiji. Uz drugi stend baj aranžman MMF traži da se veto republika na saveznom nivou ukine, i to se posebno spominje apsurdnost prava veta pokrajina unutar Srbije.
Posle više jalovih rasprava između branilaca postojećeg stanja i reformatora, pod ogromnim pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. više od 120 amandmana na Ustav SFRJ iz 1974. Ključni amandmani su predviđali i veća prava Srbije nad pokrajinama.
Dužnička klopka u koju je zapala Titova "obećana zemlja" primorala je MMF da traži neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta, koje je paralizovalo saveznu Vladu, ali i Srbiju, kao preduslov za privrednu reformu. Međutim, to je izazvalo burnu reakciju republičkih i pokrajinskih lidera.
Nemoguće je da državni i partijski organi, koji su se ustremili na akademike, nisu znali da se reformistički zahtevi MMF-a umnogome poklapaju sa ocenama postojećeg stanja iznetog u Memorandumu. Da li je taj njihov silovit napad na SANU bio dokazivanje pravovernosti i doslednosti tada važećim komunističkim dogmama i radničkom samoupravljanju, koji su se neumitno bližili svom kraju? Ili je u pitanju nešto sasvim drugo: strah od otvaranja "srpskog pitanja" koje je decenijama lebdelo u Partiji još od vremena Kominterne.
Prošlo je kako je prošlo. Međutim, deset godina pre pojave Memoranduma, a dve godine ranije od donošenja Ustava iz 1974. godine, Srbija je počela da oseća sve njegove posledice i dovedena je ponižavajući ustavnopravni položaj. Tad nastaje i ona čuvena premisa "slaba Srbija, jaka Jugoslavija".
U pravosudju je od svih organa u Republici, jedino Vrhovni sud i Republičko javno tužilaštvo imalo funkciju za celu republiku. Viši privredni sud, Sud udruženog rada i drugi pravosudni organi vršili su funkcije isključivo na teritoriji Republike, ali ne i na teritorijama pokrajina. Uz to, Vrhovni sud Srbije je imao posebno telo koje je bilo sastavljeno od jednakog broja sudija Vrhovnog suda Srbije i sudija vrhovnih sudova pokrajina. Povrh svega radilo se na donošenju tri odvojena krivična zakonika.
Pokrajine su odbile i donošenje zajedničkog zakona o medijima. "Nova praksa" se osećala i u zatvaranju obrazovnog sistema.
Nacrt zakona o narodnoj odbrani nije mogao da bude donesen jer su pokrajinski odbijali subordinaciju u sprovođenju odbrane.
Slično je bilo u policiji i službama bezbednosti. U saveznim organima delegati iz SR Srbije i pokrajina nastupali su potpuno neujednačeno i razbijeno. Druge republike su nastupale organizovano zastupajući svoje interese.
Nije pošteđen ni sport. Prvenstva su se održavala po pokrajinama i centralnoj Srbiji, pa su prvaci sva tri dela odlazili na savezna takmičenja.
Suočeno sa stvarnošću, Predsedništvo Srbije formira radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o svim navedenim problemima sa namerom da u njenoj završnici bude uključen sam Tito. Materijal nazvan "Plava knjiga" je bio završen i predat 5. januara 1977. godine. Pisan je vrlo obazrivo i u njenim zaključcima se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga Republike Srbije da - kao i druge republike - ima funkciju nacionalne države srpskog naroda:
- S obzirom na izražene tendencije dezintegracije republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja - napisano je tada.
Predstavnici CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova sreli su se sa Titom 27. jula 1977., koji je bio pozvan da arbitrira u ovom sporu republike sa pokrajinama. "Plava knjiga", posvećena problemima u narodnoj odbrani, planiranju, sudstvu, bezbednosti i kadrovskim pitanjima je - odbačena.
Za kraj jedan riplijevski podatak. Čovek koji je orkestrirao nastankom "Plave knjige", koja je upozoravala na ponižavajući položaj Srbije, bio je Ivan Stambolić koji je tada bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije. Uz njega su, doduše, bili i Dušan Čkrebić i Draža Marković. To je i Stambolićeva desna ruka Dragiša Pavlović, kao šef njegovog kabineta.
Koliko je trebalo biti slep pa ne prepoznati slične tonove u Memorandumu i "Plavoj knjizi". Koliko je trebalo biti uplašen, pa napadati svoje stavove od pre neku godinu. A jedno je sigurno, strah od otvaranja "srpskog pitanja" bio je veći od blokade funkcionisanja republike. Strah do tog pitanja izgovoriće Dragiša Pavlović, u kuolarima Gradskog komiteta, za vreme sednice posvećene Memorandumu:
"Za nas je Memorandum opasan jer je devedeset i pet odsto tačan!" Uludo je Njegoš govorio: "Strah u životu kalja obraz često..."
POLITIČARI NAPALI PRE NEGO SU PROČITALI
Stane Kavčič, slovenački političar koji je 1972. godine kao liberal odstranjen iz politike, u svom dnevniku 20. decembra 1986. zapisuje: "Srpska akademija, SANU, je na svojoj vanrednoj skupštini dala šamar jugoslovenskom i srpskom političkom rukovodstvu. Političari su se istrčali kao pubertetlije, smatrajući da imaju pred sobom opštinski komitet sa Karaburme... Načinjena je krupna politička greška što političari nisu dozvolili SANU da završi taj rad. Verovatno je da političari nisu intervenisali samo zbog onoga što je u Memorandumu netačno i neprihvatljivo, nego još više zbog onoga što je tačno, istinito i opravdano kritično. Pošto se nisu osećali sposobnim za suštinski dijalog sa SANU o društvenoj krizi u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, odlučili su se za političku diskvalifikaciju dokumenta pre nego što je napisan."
novosti.rs
|
