 |
Vojkan Borisavljević: Odiseja koja nema kraja
izvor: novosti online 27.07.2014
Vojkan Borisavljević je kompozitor nekih od najlepših pesama domaće pop scene, među kojima su „Odiseja“, „ A sad adio“, „Ljubav je samo reč“...
U proteklih 40 i kusur godina napisao je više od pet stotina kompozicija za najpoznatije pevače iz nekadašnje Juge: Lea Martina, Zdravka Čolića, Đorđa Marjanovića, Mikija Jevremovića, Olivera Dragojevića, Radojku Šverko... Komponovao je muziku za 57 pozorišnih komada i mjuzikla. Autor je muzike za mnogobrojne televizijske serije („Sivi dom“, „Vruć vetar“...), za filmove („Višnja na Tašmajdanu“, „Lajanje na zvezde“...), dirigovao je i Beogradskom filharmonijom, umetničkim ansamblom Vojske Srbije „Stanislav Binički“, Horom i Džez orkestrom RTS-a...
Da ne nabrajamo više podatke iz njegove biografije, jer sve ostalo na internetu piše. Hvatamo se olovke i beležimo njegovu muzičku odiseju.
Pesmu „A sad adio“ komponovao je za TV seriju „Vruć vetar“. Gotovo da nema slavlja ili kafane u kojoj ona nije pevana, barem za fajront. Svi su je voleli, osim političara, koji su napuštali svoje fotelje.
- Napisao sam i bolje pesme i hitove, ali nijedna se pesma nije toliko uporno slušala kao ova - kaže nam Borisavljević. - Nijedna nije doživela toliko izvođenja, u toliko različitih glasova i sa tako različitim orkestrima. Pevao je Ljubiša Samardžić na mađarskom pred sto hiljada gledalaca na NEP stadionu u Budimpešti. Taj refren nastao je od nekoliko tonova, tri ili četiri, ali i dalje tvrdim da veliki raspon tonova ne znači i kvalitetnu pesmu.
Pa, koje su to onda njegove pesme nadmašile njegov „Adio“. Mnogi bi stavili ruku u vatru da je njegova najomiljenija pesma „Odiseja“. Ali, nije tako. Kaže da mu je ta pesma izuzetno omiljena. A, za Lea Martina tvrdi da je sve pesme, pa i tu u to vreme izvodio na savremen način, gotovo džezerski.
- Po meni najbolja pesma koju sam komponovao je „Ljubav je samo reč“. To je jedina kompozicija koju sam uradio za Zdravka Čolića. Ona se daleke 1973. godine našla na B strani jednog Zdravkovog singla, a na A strani je bila pesma Kemala Montena „Isti put“. Kada sam pre nekoliko godina sreo Montena on mi je rekao da se ne seća da je ikad napisao tu pesmu!
Reči za njegove najveće hitove, kao što su „Odiseja“, „Ljubav je samo reč“, „Ja te volim“ napisao je naš poznati radio-voditelj Sveta Vuković.
- Na početku karijere bio sam mnogo vezan za „Večernje novosti“ i Radio Beograd. U vašem listu bio je „Gong klub“, gde smo Kornelije Kovač i ja počeli kao klinci, tražeći mlade talente. A Radio Beograd je omogućavao ljudima da na licu mesta snimaju pesme, jer onda nije bilo ni kompjutera, ni interneta, ni velikih TV stanica. Radio je bio centar muzike. Ceo muzički svet tiskao se tamo i mi smo se svi družili. Tako smo našli i Svetu Vukovića, koji nam je nudio svoje pesme.
Očigledno da sve što je bilo kvalitetno i dobro preživelo je vreme. Tako je bilo i sa muzikom iz 60-ih i 70-ih godina.
- Celo moje stvaralaštvo, znači od malih nogu, kada sam počeo da se bavim popom i rokom, pa kasnije pozorištem, filmom, televizijom, festivalima, uvek je bila borba protiv primitivizma, šunda i kiča i borba za oplemenjivanje ljudi. Znači, ako je to zabava, onda je to kultivisana zabava. Ja sam uvek ljude zabavljao i nikad se nisam bavio nekim teškim temama. Uvek sam se trudio da to što radim bude pristojno, da bude na nekom nivou, bilo da je to šlager, zabavna pesma, pozorište, film, TV serija. Da sve to ljude oplemeni i da ih malo podigne. Da im bude lepo kada to slušaju.
Takva situacija danas, evidentno, ne prati našu muzičku scenu. Sintisajzeri i drugi elektronski instrumenti obogatili su zvuk, ali doneli su dosta problema i krizu muzike koja je ostala bez duše.
- Ti instrumenti su omogućili muzičarima da lakše pišu i slušaju u istom momentu. Ali, omogućeno je i muzičkim neznalicama da mogu sa snimaju i prepisuju čitave fajlove sa interneta. Dakle, s jedne strane, to je pomoglo, a s druge, osiromašilo muziku.
Kompjuter kompozitori i banalni tekstovi preplavili su našu muzičku scenu.
- Sadašnja tehnika je omogućila da pevači koji ne umeju da pevaju dobro zvuče. Postoji uređaj koji može da ispravi svaki falš. Sada gledamo neke likove sa napumpanim usnama i još nekim delovima tela, koji otvaraju usta na snimljenu matricu. Došlo je do jednog strašnog ponižavanja muzike i umetnosti.
Da li se ovo što nam se dešava može nazvati pravim muzičkim cirkusom, duševnim zločinom i atakom na mozak?
- Imam svoju teoriju zašto se pojavio turbo-folk. Početak raspada Jugoslavije, sve što nam se dešavalo 1991. godine, dovodi do trovanja medijskog prostora. Počela je priča o uništavanju pop muzike i pravljenju nekog hibrida, a to nije narodna muzika. Englezi su pravili analizu i pokušali da shvate o čemu se radi. Narodnjaci su ušli u prostor zabavne i rok muzike koristeći električne instrumente za krađu turskih, iranskih i nekih rusko-grčkih pesama, pa se turbo-folk preselio u diskoteke i neke ružičaste televizije.
Da li ima rešenja da se opšta situacija u muzici popravi - pitamo za recept našeg poznatog kompozitora.
- Suština je u tome što ne postoji strategija kulturne politike. Ministarstvo kulture je već godinama, možda i decenijama uspavano. Sada gradski sekretarijat za kulturu Beograda čini određen napor kroz BELEF festival, čiji sam ja ove godine umetnički direktor. Pokušavamo da normalnu muziku, normalan doživljaj, klasičnu muziku, evergrin muziku, džez muziku, dobre pozorišne predstave vratimo publici. Znači da vratimo nešto što je pravi umetnički doživljaj.
Za kraj legendu naše pop muzike pitamo koje pesme naručuje kad se sa društvom nađe u kafani.
- Obično kada me muzičari prepoznaju u kafani počnu da mi sviraju moje kompozicije, ali za svoju dušu ja najviše naručujem pesme: „Dunav, Dunav tiho teče“ i „Osam tamburaša s Petrovaradina“.
PLOČE SU NEPREVAZIĐENE
Slavni kompozitor sa nostalgijom se seća gramofona i „crnih“ ploča. - Crne ploče su nepravaziđena stvar. Moji drugovi i ja smo pravili jedan eksperiment: s jedne strane smo stavili gramofonsku ploču, a s druge CD sa identičnim snimkom istog orkestra. Kad pustite crnu, vinil ploču onda imate doživljaj i dinamiku, a kad stavite CD imate sve ispeglano i stegnuto i nemate nikakav doživljaj. Kao kad jedete povrće iz Evropske unije, koje nema nikakav ukus.
AUTORSKA KRIZA
U čitavom svetu je kriza popularne muzike - kaže Borisavljević. - Kriza je i u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Americi. San Remo više ne liči na bivši San Remo. U Francuskoj nema više šansona iz doba Aznavura, Brela, Bekoa... U svetu se uglavnom rade obrade pesama „Bitlsa“, pa čak i „Rolingstonsa“. U svim zemljama je sličan problem - autorska kriza.
|
