Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za ukupni doprinos filmskoj umetnosti, koji ona tradicionalno dodeljuje 6. juna, kada svečano obeležava svoj dan, danas će biti uručen reditelju Milošu Miši Radivojeviću.
Autor 18 dugometražnih igranih filmova, svih ovih godina ostao je gospodin naše kinematografije dosledan sebi.
- Najveći profit od ove nagrade je to što će moji filmovi biti sačuvani. To nije samo važno zbog mene lično, mnogo su važniji ljudi sa kojima sam sarađivao. Radio sam sa sjajnim kreativcima - piscima, glumcima, slikarima, kompozitorima, naročito sa zanatlijama, odličnim scenskim radnicima, električarima, fizičkim radnicima, statistima koji su investirali svoja kola i svoj benzin da bi stigli na snimanje. Toliko sam godinama zadužen od ljudi koji su mi pružali prijateljstvo, ljubav i nesebičnu pomoć, a ponekad me i sažaljevali, da taj ogroman dug nikada ne bih mogao da vratim za jedan život. Sada ga vraćam ovom nagradom.
* Kako vi doživljavate svoje filmove, kao i ono što ste uradili u skoro pet decenija karijere?
- Mislim da nemam neku preterano prestižnu karijeru, nikada se time nisam bavio, ni razmišljao o tome šta je karijera. Izgradio sam odnos prema nagradama - ako ih dobiješ, dobro je. Ako ne dobiješ, nije važno, jer ne treba mnogo verovati ni nagradama, ni osporavanju. Verujem da je to zdrav pristup, i kad god sam bio na neki način malo ljut ili povređen od kritike, žirija ili publike ako odbija moj film, uvek sam ratovao sa sobom i pokušavao da se oslobodim te sujetne reakcije. Ali, ova nagrada Kinoteke zaista je jedna tačka na kraju rečenice - ne mogu da zamislim bolje priznanje.
* Šta je ono što po vašem mišljenju nagradu Jugoslovenske kinoteke čini najvećom?
- Kinoteka izaziva respekt i divljenje, iz mnogo razloga. Ona je jedna od retkih ustanova kod nas koja se nikada ni sa čim nije kompromitovala - svih ovih teških godina nismo uspeli ni da je osporimo, ni da je unizimo. U Kinoteci su uvek radili ljudi koji su bili potpuno posvećeni filmu, obrazovani, stručni, strpljivi, često se događalo da o vašem filmu znaju više od vas. Ta borba za Kinoteku, za elementarne uslove, za kapitalne materijale koji su bili na ivici propadanja, za novu zgradu..., sve je to bila velika avantura. Za Kinoteku sam vezan jer je bila i moja prva škola. Ljudi koji su sarađivali sa Kinotekom - od kritičara, javnih i kulturnih radnika, umetnika... predstavljaju „mentalitet“ sa izgrađenim kriterijumima, širokim interesovanjima i velikim znanjima... To je ono što čini da me nagrada Kinoteke potpuno impresionira.
* Radili ste u svim periodima naše zemlje - od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Savezne Republike Jugoslavije, državne zajednice Srbije i Crne Gore, do Republike Srbije. Kako je izgledalo baviti se filmom u ovim državama?
- Mene je u svim tim državama spasavala sposobnost što sam umeo da radim jeftino, nekako sam odmah razumeo da je ovaj prostor sredina u kojoj nikada neće biti suficita ni za običnu, elementarnu kulturu, a pogotovu za vrhunsku, kao što je film. Shvatio sam da će ovde na neki način uvek biti sramota da čovek baca pare na Šekspira, a da nema za kobasicu i hleb. Takva je sudbina ove sredine, postoje preče stvari. I nažalost, zaista postoje. Vrlo je važno, recimo, da ljudi kojima je nedavna poplava progutala sve što su imali, povrate svoje živote. Ali, toga ovde uvek ima. Kultura i ono što je vezano za kulturni habitus čoveka, to je nešto što je drugorazredno, mnogo je važnije da budeš sit, da imaš gde da spavaš, da možeš da podižeš decu. Kultura je uvek tretirana kao luksuz. Mi koji smo se bavili filmom, bili smo obeleženi, i ponekad sam se osećao čak i pomalo krivim što je film moja profesija.
Ljudima koji su me okruživali nekako je u vazduhu uvek visilo pitanje zar nisam imao nešto korisnije, ozbiljnije i racionalnije da izaberem. Film je delovao kao izbor profesije razmažene osobe koja ne zna šta hoće u životu. Bolji tretman su imali pisci i slikari, a film, možda zbog te kombinacije mnogih stvari koje u sebi sadrži, ostao je nekako efemeran, isuviše popularan da bi imao visok rejting.
KAKO UPROPASTITI SEBE
* Šta vama znači film?
- Za mene je film život. To deluje patetično, ali ja sam živeo film, stanovao sam u filmu, kako je govorio naš divni kolega Solomon Leman. Tako sam se osećao, mada nikada nisam uspevao da živim od filma.
Jer, baviti se ovde filmom je najbolji način da upropastite sopstveni život. I mada sam povremeno bio u situacijama da mi se nudi da uradim nešto što bi bilo komercijalno i popularno, ostajao sam da radim samo ono što volim. To je veliki luksuz, ali se ne kajem. Uvek sam mislio da je praviti film koji ne voliš i ne želiš, isto kao i odlaziti u krevet sa nekim ko ti se ne dopada i ko te ne privlači.
ZAKLjUČAVANjE RADNjE
* Rekli ste na početku razgovora da je vreme da „zatvorite radnju“?
- Trebalo bi, zaista, sa nagradom Kinoteke i sa ovim intervjuom, da „zaključam radnju“. Imam još dve-tri ideje za koje nemam šansi da ih realizujem, nemoguće je da prikupim i ta minimalna sredstva, a „Zlatni pečat“ može da bude kraj. Ali, i ta nagrada može da doživi vrstu preispitivanja. Ta pozlata može da otpadne, a može i da se uveća, jer svaka sledeća generacija koja bude mogla da dođe do onoga što smo radili procenjivaće to što smo ostavili. I ne znate nikada kako će procenjivati, kojim kriterijumima. U principu ne gledam svoje filmove, zato što se, ili postidim zbog nečaga što mislim da sam mogao bolje da uradim, ili se previše uzbudim. Ali, srećan sam kad vidim neki svoj stari film koji je na neki autentičan i dostojanstven način govorio o toj epohi kojom se bavio, i zarobio to vreme o kom svedoči.
EROTSKE SCENE
* Da li je možda paradoks što ste, kao neko ko je privatno vrlo miran, diskretan i lepo vaspitan, upravo vi snimili najlepše erotske scene u domaćem filmu?
- Jesam miran, nemam u sebi nikakvu vrstu agresije, u nekim trenucima delujem i konvencionalno, što nije baš pohvalno, čak je možda pomalo i malograđanski. Ali, film je sfera moje mašte, te erotske scene koje sam snimio nisu bile neprirodne, u potpunosti su bile u funkciji filma. Nisam ih lako snimio, glumci s kojima sam radio nisu bili preterano oduševljeni, ali su želeli da uradimo dobar film, i trudili su se da zavole i te scene. Sećam se, recimo, kada je Rale Zelenović, tada urednik Filmskog programa TV Beograd, prikazao moj film „Kvar“. Zbog tih scena jedva se izvukao da ne izgubi posao!
