Čitav niz pozorišnih ostvarenja Ljuboslav Majera ostavio je prethodnih decenija na daskama koje Pozorje znače, a na 59. Sterijinom festivalu prvi put ima ulogu predsednika žirija. Spremno se šali tim povodom na svoj račun:
- To je zbog sedih vlasi!
Potom se naš sagovornik, pedagog i reditelj koji "u nogama" ima više od 70 pozorišnih predstava, za koje je dobio mnoga priznanja uključujući i Sterijino ("Putovanje u Nant", 1997), uozbiljio i objasnio da je predsednikovanje shvatio kao čast, veliku obavezu i odgovornost prema ljudima koji stvaraju teatar i u ovim vremenima, nimalo blagonaklonim prema umetnosti.
* Da li je pozorište ikada živelo u preobilju?
- Nije! Ali ipak je opstalo. Opstalo je jer ljudskoj vrsti jako treba nešto što se zove igra. Igra koja je bezazlenija od političkih, vojnih i ekonomskih igara. Pozorišna igra koja nam pomaže da se vratimo bezbrižnosti svojstvenoj deci, u paralelne svetove koji nisu opterećeni stvarnošću.
* Ima li dovoljno zaigranosti na ovogodišnjem Pozorju?
- Mislim da je selektor Igor Bojović vrlo smišljeno i pametno napravio strukturu ovogodišnjeg Pozorja, koje zasluženo ima status uglednog festivala u regionu.
* U istorijatu Pozorja gotovo da nije bilo godine u kojoj se nisu sudarala mišljenja o odabranim predstavama. Jedno od najčešćih bilo je da je Pozorje skrenulo sa Sterijinog puta. Kakav je vaš
utisak o ovogodišnjoj selekciji?
- To je večita tema za upravne odbore festivala i širu javnost. Prvobitni motiv Pozorja, kada je osnovano pre 59. godina bio je jedna priča, a danas je to nešto sasvim drugo. Promenilo se vreme, a drugačiji smo i mi. No, ne može se tvrditi da smo prestali da negujemo dramske pisce i domaću dramu. Prošle godine bio sam u komisiji konkursa za domaće tekstove. Stiglo je puno dobrih drama. Tu funkciju Pozorje je odradilo, ali sada je veliko pitanje da li je kvalitet ponuđenih tekstova adekvatan vremenu, načinu društvenog i scenskog razmišljanja. Ustalili smo, ipak, jedan princip da uprkos finansijskim limitima, pokušavamo da nađemo najbolje u domaćoj dramskoj literaturi, ali otvaramo i nove krugove koji nam šire vidike i informišemo publiku o tome šta se dobro dogodilo u našem okruženju.
* Pre pet godina doveli ste slovačko pozorište na Pozorje s predstavom "Čuješ li, majko, moj vapaj", a onda ste tu istu predstavu postavili s našim glumcima na beogradsku scenu. Kakva je to vrsta iskustva kada se jedan te isti tekst preslika na različite sredine?
- U umetnosti se ne treba zatvarati u svoje dvorište. Mešanje je logičan način pozorišnog funkcionisanja, osluškivanje i otvaranje svih kanala da bismo umeli da budemo pametniji, bolji, osećajniji, iskreni i mudri... Bez tih otvorenih kanala, možda je primerenije da kažem otvorenih plućnih alveola, ne bismo imali dovoljno hrane za sivu masu, za naš mozak koji i inače koristimo u malom procentu.
* Kako na početku svoje pozorišne karijere, tako i dan-danas, vi živite u Bačkom Petrovcu, prestonici vojvođanskih Slovaka nadomak Novog Sada. Jeste li ikada bili u iskušenju da se preselite u Beograd, epicentar naše kulture?
- Ima ta moja tvrdoglavost pozitivnih, ali i negativnih strana. Kada uđem u bilo koji muzej ili galeriju, ne mogu da vidim sliku dobro sa razdaljine od pet centimetara, moram da napravim distancu od te slike da bih imao celinu. Tako je i u pozorištu. Kada je potrebno, približim se i usmerim svoju pažnju na određeni detalj i napravim svoju priču. Ona se nekome dopadne, nekome ne, ali to je samo podsticaj da načinim nove iskorake.
* Slovite za reditelja koji radije sarađuje sa malim, nego sa velikim pozorištima. Šta je to tako magično u provinciji?
- Pozorište ne može bez konflikta, a ja bežim od besmislenih sukoba. U velikim sredinama teško je izbeći konflikte koji nemaju ništa zajedničko sa glavnim ciljem, a svima nama je cilj da napravimo umetničko delo preko kojeg ćemo komunicirati sa sredinom. Ali, puno puta se izgube tri frtalja stvaralačke energije na nešto što nema veze sa stvaralaštvom. U malim sredinama ljudi ne rasipaju energiju na taj način.
* Profesor ste na glumačkoj akademiji u Novom Sadu i u slovačkom gradu Banska Bistrica. Šta kažete budućim glumcima na početku školovanja?
- Da su imali sreće što su se upisali u đavolju rabotu. Ovo je prokleto lep posao koji iziskuje apsolutnu odanost. Gluma je način življenja i razmišljanja. Neki izdrže u tom maratonu od početka do kraja, mada kraja i nema. Inače, nikakve razlike nema između studenata ovde i u Slovačkoj. Svuda je to priča o odricanju i davanju, a naravno i o primanju. Ako nađete radost zbog toga što ste nekome pružili lepe trenutke i ne očekujete adekvatno uzdarje, to je najtoplije i najljudskije što glumac može da postigne.
* Nekoliko vaših predstava u ovom trenutku vode svoj život na pozornicama...
- U SNP se igra "Mravlji metež", diplomska predstava moje studentarije, a predstava koju ste pomenuli "Čuješ li, majko, moj vapaj" i koja je nagrađena u Jagodini, i danas se igra u Prešovi u Slovačkoj. Imam i predstavu autora Vladimira Hurbana Vladimirova, koja je na repertoaru teatra u slovačkom mestu Martinu.
* Kada će uslediti novo iznenađenje, vaša nova predstava?
- Veliko iznenađenje je što predstava i nastane. Srećan sam što uopšte funkcionišem, što su mi se omakle ove 63 godine koje sam proživeo sa nekom dozom melanholije, ali uglavnom sa radošću i osmehom.
BEZ GLUMCA NE IDE
- Jedino bez čega predstavu ne mogu da napravim je glumac. Mogu bez scenografije, muzike, svetla i svih drugih pomoćnih sredstava, ali bez glumca - ne. Glumac je suština pozorišta. A ono za mene ima posebnu čar. Proveo sam nekoliko godina u televiziji i shvatio da je previše usporena. Kadar se snima, pa treba vremena da se popravi, umontira.... U pozorištu odmah vidim šta je dobro, a šta ne, momentalno reagujem, menjam. Pozorište je po meri mog temperamenta.
NOVO MESTO POD ORAHOM
* Šta smišljate ovih dana u hladovini vašeg oraha u Bačkom Petrovcu?
- Trenutno pripremam jedno novo mesto jer će u avgustu doći treći unuk, pa pripremam taj novi, mali krevetac. A što se tiče predstava, momentalno ne radim ništa u profesionalnom pozorištu. U poslednje vreme više sam usmeren na pedagoški rad. Pokušavam da usmerim mlade ljude na neki put koji oni mogu da prihvate, a ne moraju i da ostanu dobri ljudi.
