Pisma banjičkih logoraša: Glas protiv revizije istorije
Izvor: rse
Datum: 05 06. 2014
Izložba „Pisma i poruke antifašista iz Banjičkog logora“, svedočanstvo o stradanju boraca i borkinja protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata, otvorena je u sredu u beogradskom Kulturnom centru „Rex“. Dajući glas onima koji su ubijeni jer su se suprotstavili ideologiji mraka, autori – Milovan Pisari i Milan Radanović – bore se protiv dominantnog istorijskog revizionizma i marginalizacije antifašističkog nasleđa u Srbiji.
U sali Kulturnog centra „Rex“ postavljeno je 18 plakata sa skeniranim pismima koja su pisali zatočenici Banjičkog logora. Među njima čitamo jedno napisano rukom Jovanke Bukumirović koja piše o stereljanju svoje sestre Srbijanke, takođe zatočenice logora:
„Draga mamo i svi ostali,
Sinoć iznenada, kada smo se najmanje nadali, dođoše da izvode za streljanje. Prozvali su 12 a među njima i naše Srpče. Ja sam očekivala da će i mene posle nje i dignem se da se spremim. Međutim, on prestade i reče ovima da izlaze. Tog momenta mi je bilo strašno. Ona se obuče i reče zdravo. Poljubile s mo se na brzinu. Pošla je gordo dignute glave, kao i uvek što ide. (...) U hodniku gde su im vezivali ruke na leđa prolomi se Srbin glas: ’Živela Komunistička partija.’ Dobila je batine. (...) Mi smo ostale same u tišini i mraku, da osluškujemo odlazak ’Marice’.“
Ovo, kao i sva ostala pisma napisano je krišom, a potom je u tajnosti poslato porodici. Danas se ovi dokumenti čuvaju u Istorijskom arhivu Grada Beograda, koji je suorganizator izložbe „Pisma i poruke antifašista iz Banjičkog logora“. Istoričar Milovan Pisari, jedan od autora postavke, objašnjava na koje su načine logoraši dovijali da napišu svoje poruke najmilijima:
„Neka pisma su napisana na običnom papiru, neka druga na toalet papiru, neka su na papiru od cigarete, čak postoji i poruka Draginje Dade Konstantinović koju je ona napisala naplatnu, na komadu pocepane košulje. Teško je za nas da shvatimo šta su oni doživeli u tom logoru. Upravo zbog toga mislim da je važno da čitamo ta pisma, zato što samo na taj način možemo da dođemo do neke empatije.“
Logor na Banjici osnovan je u leto 1941. i kroz njega je do zatvaranja 1944. prošlo oko 30.000 zarobljenika – mahom pripadnika i simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta, Jevreja i Roma. Do danas je identifikovano oko 4.200 ubijenih logoraša. Na izložbi u „Rexu“ razgovaramo sa Vesnom Džuverović, čija je baka Jelisaveta umrla u Banjičkom logoru:
„Ona je odvedena u logor ’42. ili ’43. i tamo je umrla ’44. od iznurenosti. Odvedena je jer je podržavala Narodnooslobodilački pokret, a osim toga, njeno dvoje dece – moj otac i njegova sestra – su oboje bili u partizanima pa je odvedena kao talac. Ona je tamo napravila neki ručni rad od vune, kao neki cvetić. To je jedino što je ostalo od nje. Ja to i dalje imam.“
Izložba je deo projekta „Antifašizmom do oslobođenja“, kojim se obeležava 70 godina od oslobođenja Beograda i Novog Sada od fašizma. Zoran Petakov, član Alternativne kulturne organizacije koja je učestvovala u pripremi postavke, naglašava da je cilj izložbe, između ostalog, borba protiv istorijskog revizionizma:
„Naša ideja je da na to more insinuacija i revizionizma odgovorimo jednostavno – istinom. Dakle, svedočenjem ljudi koji su se borili protiv fašizma, koji su bili na udaru fašističkih hordi ovde u Beogradu i u Novom Sadu. Ova izložba je jedna od takvih manifestacija“, kaže Petakov.
Osim borbe protiv zaborava i zataškavanja istorijskih činjenica, izložba je i pokušaj da se logorašima vrati ljudskost, kaže Milovan Pisari i navodi primer pisma koje su zajednički napisale sestre Srbijanka i Jovanka Bukumirović.
„To pismo je jako ubedljivo. Vidi se da će se one boriti do kraja, dok ne budu ubijene. Ali, kada su pisma bila objavljena sedamdesetih godina, jedna rečenica je izbrisana. To je rečenica u kojoj one traže pomoć; Jovanka traži neku, kako bismo danas rekli, vezu za spas. Ta veza je bila osoba koja je mogla da dođe do najmoćnijih ljudi Srbije u tom ratnom vihoru. Ta rečenica je izbrisana zato što je očigledo da su sestre Bukumirović morale da budu samo heroine. Njima su zapravo oduzete sve te ljudske osobine. Upravo zato je važno da čitamo ova pisma, jer u njima vidimo sve te njihove ljudske osobine, ljudske patnje“, zaključuje Pisari.
Nakon Kulturnog centra „Rex“, organizatori se nadaju da će postavka biti izložena i u drugim prostorima širom Srbije.
